Autor: Dragan Vukićević, direktor IAESTE Srbija
U maju 2026. godine, srpska javnost je prisustvovala još jednom televizijskom spektaklu režiranom u Pekingu i Šenženu. Gledali smo predsednika Srbije kako sa dečijim ushićenjem posmatra humanoidne robote koji plešu srpske narodne igre, dok mu kineski domaćini laskaju pričama o „tehnološkom partnerstvu veka“. Po povratku u Beograd, trijumfalno je saopštena vest: ugovoreno je dodatnih 940 miliona evra kineskih investicija u veštačku inteligenciju, auto-delove i humanoidnu robotiku, sa akcentom na izgradnju fabrike u Šapcu koja bi od jula ove godine trebalo da postane „prva velika baza za proizvodnju humanoidnih robota u Evropi“.
Međutim, kada se ugase televizijske kamere i ogoli agresivni politički marketing, pred nama ostaje hladna, egzaktna i prilično sumorna ekonomska realnost. Ovaj aranžman nije nikakav „vizionarski skok u 22. vek“, niti donosi stvarni transfer znanja. Reč je o najnovijoj fazi duboko asimetričnog procesa u kojem Srbija dobrovoljno pristaje na ulogu tehnološke kolonije, jeftine sklapaonice i poniznog „šrafciger-majstora“ na periferiji Evrope.
Gorki paradoks ove situacije je istorijski nepodnošljiv. Državni vrh nam dolazak kompanija poput Minth Group i AgiBot predstavlja kao „uvoz pameti“, dok u stvarnosti uvozimo gotove mašine čiji su bazični matematički modeli stabilnosti i kretanja, čuvena ZMP teorija i pionirski radovi Beogradske škole robotike, definisani u Beogradu pre više od pola veka. Umesto da smo iskoristili taj kontinuitet i podržali domaće naučne baze, mi danas sa ushićenjem prihvatamo ulogu najamne radne snage koja će samo sastavljati komponente projektovane u Kini.
Zlatno doba kada je Beograd definisao budućnost sveta
Da bismo razumeli razmeru današnjeg sunovrata, moramo javnosti predočiti činjenice koje bi svaka ozbiljna država stavila u prve lekcije nacionalne istorije i strategije razvoja. Dok je fabrika Ivo Lola Ribar bila simbol industrijske moći i teške proizvodnje, mozak tog kolosalnog sistema bio je Institut Mihajlo Pupin. Tu je nastala čuvena Beogradska škola robotike, predvođena akademicima Rajkom Tomovićem i Miomirom Vukobratovićem.
Srbija u to vreme nije bila nikakav „regionalni lider“, ta isprazna fraza današnje političke birokratije previše je sitna. Mi smo bili svetski pioniri koji su diktirali tempo globalnog tehnološkog napretka.
Istorijski stubovi naše pameti koje smo predali zaboravu:
Prvi digitalni računari (CER serija)
Dok je veći deo sveta još uvek računao mehanički i gledao u abakuse, naši inženjeri su pod vođstvom profesora Tihomira Arsića već 1960. godine konstruisali CER-10, jedan od prvih digitalnih računara u Evropi. To je bila vizionarska baza na kojoj je kasnije procvetala domaća robotika i automatizacija.
ZMP teorija i inženjeri Honde
Danas svet sa oduševljenjem posmatra humanoidne robote koji hodaju, plešu ili skaču. Međutim, nijedan od njih ne bi napravio ni jedan jedini stabilan korak bez teorije tačke nultog momenta, ZMP (Zero Moment Point), koju je definisao profesor Miomir Vukobratović krajem šezdesetih godina. Kada je japanska korporacija Honda predstavila svog čuvenog humanoidnog robota ASIMO, njihovi vodeći inženjeri su zvanično, sa dubokim naklonom, priznali da taj tehnološki ponos Japana počiva na Vukobratovićevim matematičkim modelima težišta i stabilnosti. Dok se u Japanu naš profesor slavi kao jedan od očeva svetske robotike, u Srbiji je njegovo ime proterano na margine, rezervisano samo za stručne komemoracije i fusnote.
Prvi egzoskelet na svetu
Decenijama pre nego što su postali hit u holivudskim naučnofantastičnim filmovima i modernoj vojnoj medicini, tim profesora Vukobratovića je 1974. u Institutu Pupin razvio aktivni egzoskelet za paraplegičare. To je bio prvi funkcionalni uređaj na svetu koji je koristio električne motore da simulira ljudski hod. Taj prototip se danas ne nalazi u Beogradu, on se čuva u Muzeju nauke u Londonu kao dokaz o pionirskom poduhvatu srpske pameti.
Beogradska šaka
Profesor Rajko Tomović je još 1963. konstruisao prvu protetičku ruku na svetu sa pet prstiju koja je imala primitivno, ali funkcionalno čulo dodira. U vreme kada se ostatak sveta borio sa bazičnim zakonima mehanike, Beograd je stvarao uređaje koji anticipiraju antropomorfnu robotiku.
Vojna i industrijska automatizacija
Institut Pupin je bio neuralni centar privrednog razvoja cele tadašnje države. Sistemi upravljanja, računarske mreže i automatizovani procesi razvijeni u Beogradu upravljali su hidroelektranama, železničkim čvorovima i velikim fabrikama, a rešenja su se izvozila širom sveta.
Kada je postojao državni sistem
Lola i Pupin nisu bili izolovani ekscesi ili slučajni bljeskovi pojedinačne genijalnosti. Oni su bili delovi jednog moćnog, zaokruženog i strateški osmišljenog državnog sistema koji je spajao bazičnu nauku, primenjeni inženjering i masovnu industrijsku proizvodnju.
Kada danas te iste institute svedemo na marginalne ustanove koje preživljavaju na tržištu ili čekaju da im strani investitor udeli mrvice sa stola u vidu testiranja ili sklapanja komponenti, mi ne vršimo samo lošu ekonomsku politiku. Mi vršimo tihi, svesni kulturološki i naučni zaborav sopstvene genijalnosti.
Kineski strateški Wu Wei i kiparski scenario na srpski način
Da bismo razumeli sa kakvom dugoročnom i hladnokrvnom strategijom Kina nastupa na Balkanu, moramo zaviriti u njihovu filozofsku matricu. U kineskoj strateškoj kulturi, vreme ima potpuno drugačiju dimenziju nego na Zapadu. Dugo čekanje nije problem. Ono je sastavni deo procesa. Dok zapadni političari razmišljaju u okvirima jednog izbornog mandata od četiri godine, Peking projektuje svoje interese decenijama unapred. Ako naiđu na prepreku, oni se ne povlače, već se mudro sklanjaju. Čekaju povoljan istorijski trenutak i traže najslabiju tačku u protivničkoj odbrani. To je suština principa wu wei (delovanje kroz nedelovanje) i lekcija Sun Cua.
Prisetimo se kako ta strategija izgleda u sudaru sa sistemima koji još imaju svest o sopstvenom suverenitetu. U avgustu 2012. godine, usred teške finansijske krize evrozone, kineska kompanija Far Eastern Phoenix ponudila je spektakularnih 600 miliona evra za zakup i transformaciju starog aerodroma u Larnaki na Kipru. Planirali su da naprave gigantski izložbeni centar za kineske proizvode, trgovinsko i logističko čvorište za bescarinski prodor na evropsko tržište. Međutim, tamo gde postoje regulatorna kontrola i institucionalna brana, postoji i otpor. Specijalni savetnik kiparskog predsednika za međunarodne odnose morao je da podnese ostavku zbog optužbi za sukob interesa i netransparentno lobiranje za kineske investitore. Pod pritiskom javnosti i Brisela, vlada u Nikoziji je početkom 2013. projekat zvanično proglasila mrtvim.
Kiparski scenario je propao, ali Kina nije odustala od svoje namere da stvori sopstvenu „južnu kapiju“ za Evropu. Samo je promenila lokaciju i pronašla neuporedivo propusniji teren. Sve ono što su godinama strpljivo planirali preko Kipra, a što tamo nisu mogli da ostvare zbog evropskih zakona i institucija, danas u potpunosti realizuju u Srbiji.
Srbija kao poligon
Srbija se pokazala kao savršeni geopolitički poligon zbog specifične strukture vlasti i visoko personalizovanog stila vladanja. Ovde nema nezgodnih pitanja, nema nezavisnih regulatornih tela, nema transparentnih tendera i ekoloških studija. Odluke se donose u uskom krugu ljudi, a ugovori se potpisuju iza zatvorenih vrata.
Kina je zato svesno i izdašno pomogla Srbiji da dobije organizaciju svetske izložbe Expo 2027. Kineska državna kompanija PowerChina je glavni izvođač radova na izgradnji tog kolosalnog kompleksa, a kineske državne banke sve to finansiraju kroz kredite. Ukupna vrednost povezanih infrastrukturnih projekata za Expo procenjuje se na astronomskih 12 do 18 milijardi evra.
Koja je direktna korist za Kinu? Expo 2027 je savršena marketinška platforma, pozornica sa koje će Kina celoj Evropi, pod plaštom srpskog gostoprimstva, direktno demonstrirati svoju tehnološku nadmoć i „meku moć“. Kineski paviljon pod sloganom „Boundless Rhythm, Joyful Future“ biće srce te manifestacije. Kina na ovaj način dobija legalan, od države Srbije finansiran, prostor za plasman svojih proizvoda i učvršćivanje statusa nezamenljivog ekonomskog gospodara Balkana.
Anatomija šabačke fabrike: Šta se krije iza oznake Made in Serbia?
Kao čovek koji je decenijama u poslu međunarodne razmene studenata fakulteta tehničkih i prirodnih nauka, koji je ispratio i mentorisao 53 generacije diplomiranih inženjera, mastera i doktoranata, imam profesionalnu i moralnu obavezu da skinem ružičaste naočare sa očiju domaće javnosti kada je reč o najavljenom projektu u Šapcu.
Nova fabrika humanoidnih robota, u koju kompanije Minth Group i AgiBot navodno ulažu ogroman novac, neće biti nikakav R&D (Research and Development) centar. To neće biti mesto gde će se projektovati novi algoritmi veštačke inteligencije ili razvijati napredna mehanika. To će biti bazična, klasična montažna sklapaonica (assembly plant).
Kineske kompanije će u Srbiju dopremati gotove, u Kini razvijene i proizvedene delove, štampane ploče, mikročipove, servo-motore i senzore. Naša radna snaga će te delove spajati, ušrafljivati i pakovati u kutije. Kinezima je oznaka „Made in Serbia“ preko potrebna iz tri vrlo pragmatična razloga:
- Zaobilaženje barijera: Preko Srbije i našeg Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, kineski proizvodi lakše zaobilaze carinske kvote i trgovinske ratove između Brisela i Pekinga.
- Geopolitički paravan: Za evropske kupce i korporacije psihološki je prihvatljivije da kupuju naprednu tehnologiju koja formalno dolazi iz evropske zemlje koja je kandidat za EU, nego direktno iz državnih laboratorija u Šenženu.
- Jeftina eksploatacija resursa: Dobijaju pristup evropskom tržištu uz troškove rada koji su znatno niži nego u Poljskoj ili Mađarskoj, a regulatorna kontrola prava radnika i zaštite životne sredine praktično ne postoji.
Najavljeno zapošljavanje 1.650 radnika u prvoj faza (koja kreće u julu 2026.) odnosi se uglavnom na manuelne operatere na traci i tehničare sa srednjom stručnom spremom. Pompezno najavljeno slanje „500 mladih iz Srbije na obuku u Kinu svake godine“ predstavlja klasičan model tehničke dresure. Oni tamo ne idu da uče kako se robot projektuje, već kako se njime rukuje po instrukcijama kineskih inženjera koji će držati ključeve celog sistema.
Jad i čemer stručne prakse: Kako izgleda stvarnost na terenu
Ova novonastala situacija ponovo razotkriva duboku, strukturnu krizu u kojoj se nalazi srpsko inženjersko obrazovanje i celokupna domaća privreda. Decenijama unazad svedočimo dramatičnom odlivu mozgova (brain drain). Naši najbolji diplomci, masteri i studenti doktorskih studija sa tehničkih fakulteta ne čekaju kineske trake u Šapcu, već odmah odlaze u zapadnu Evropu i SAD. Fakulteti pate od hroničnog nedostatka moderne opreme, a država subvencioniše isključivo radna mesta koja zahtevaju nizak nivo kvalifikacija.
Kao neko ko koordinira stručne prakse i međunarodnu razmenu, svake godine se suočavam sa poražavajućom realnošću kada za strane studente, bez obzira da li su u pitanju dodiplomci, studenti na masteru ili ambiciozni doktoranti tehničkih nauka, pokušavam da obezbedim mesta za stručnu praksu u domaćim preduzećima. Ta potraga je postala sinonim za „jad i čemer“.
Kada pokucate na vrata većine stranih investitora koji su ovde otvorili pogone privučeni bespovratnim državnim novcem, shvatite da te fabrike kablova, tekstila i jednostavnih auto-delova uopšte nemaju inženjerska odeljenja! Oni nemaju sektore za istraživanje i razvoj. Njima strani student, budući inženjer koji želi da uči o optimizaciji procesa i naprednom projektovanju, predstavlja samo smetnju. Njima ne treba intelektualni potencijal. Njima treba poslušan radnik za trakom. Ideja o mentorskom radu sa talentovanim studentima svih nivoa studija za većinu tih kompanija je potpuna naučna fantastika.
Kako izgleda stvarni transfer znanja: Lekcije iz domaće privrede
Da ne bi sve ostalo u domenu kritike, moramo pokazati da u ovoj zemlji postoje svetli, autohtoni izuzeci koji dokazuju da domaća pamet može da diktira uslove na globalnom tržištu, pod uslovom da ima autonomiju i viziju. Ti izuzeci tačno shvataju šta znači primiti stranog studenta, budućeg inženjera, bez obzira na nivo njegovih studija (bilo da je dodiplomac, master ili doktorant).
Primer prvi: Softver i standardi u metalurgiji
U Srbiji uspešno posluje jedna naša domaća kompanija koja se bavi razvojem specifičnih standarda i softvera u oblasti metalurgije, metalske industrije i inženjerstva materijala. Oni ne žive od državnih subvencija, niti čekaju da im strani investitor udeli posao sklapanja. Oni stvaraju sopstvenu intelektualnu svojinu. Ta kompanija svake godine strateški prima 10 do 15 stranih studenata iz najrazličitijih zemalja sveta na stručnu praksu i primenjuje model koji bi morao biti obrazac za državnu strategiju razvoja:
- Lokalizacija i proboj na tržište: Strani studenti tokom prakse u Beogradu rade na lokalizaciji softverskih rešenja i tehničkih sajtova kompanije na svoje maternje jezike. Time kompanija sa minimalnim troškovima, ali sa vrhunskom autentičnošću, probija jezičke i kulturološke barijere na novim tržištima.
- Stvaranje globalne mreže ambasadora: Ukoliko se ti studenti pokažu kao izuzetno sposobni, kompanija im po završetku fakulteta nudi posao u njihovim matičnim zemljama. Oni postaju regionalni predstavnici, tehnička veza i prva linija podrške za klijente na terenu, rešavajući kompleksne inženjerske probleme.
Primer drugi: Energoprojekt ENTEL, izvoz inženjerskog inženjeringa
Još jedan briljantan primer domaće pameti i pametnog upravljanja ljudskim resursima dolazi iz sistema Energoprojekt, tačnije iz kompanije ENTEL. Ova kuća svake godine svesno i planski prima na praksu tri dočetiristrana studenta, sa posebnim fokusom na studente iz Omana, gde ENTEL ima izuzetno uspešnu ćerku firmu.
Strategija ENTEL-a je maestralna lekcija iz održivog poslovanja:
- Kulturološka i tehnička provera: Dok su na praksi u Beogradu, strani dodiplomci ili master studenti se detaljno upoznaju sa našom inženjerskom kulturom, radnom etikom, metodologijom projektovanja i običajima. Kompanija ima priliku da skenira njihovo znanje, karakter i sposobnosti u realnom vremenu.
- Eliminacija rizika („Mačak u džaku“): Kada se ovi studenti pokažu kao kvalitetni i sposobni, ENTEL im obavezno nudi stalan posao u svojoj kompaniji u Omanu nakon diplomiranja. Na taj način, ENTEL dobija proverenog inženjera sa terena.
- Ispunjenje zakonskih kvota sa stilom: Prema lokalnim zakonima u Omanu (tzv. Omanisation politika), strane kompanije moraju da zaposle tačno određen procenat domaćih stručnjaka. Umesto da zapošljavaju neproverene kadrove sa biroa i rizikuju poslovni uspeh kupujući „mačka u džaku“, ENTEL zapošljava lokalne mlade inženjere koje je sam školovao i testirao u Beogradu.
To je stvarni transfer znanja, ali u obrnutom smeru, smeru u kojem pamet izvire iz Srbije i širi se po svetu, zadržavajući profit, razvoj i stratešku kontrolu u domaćim rukama.
Pravi R&D vs. medijske šarene laže
Ako pogledamo zvanične i proverene podatke o strukturi investicija u Srbiji od 2000-ih do danas, prave grinfild investicije sa ozbiljnim razvojnim (R&D) komponentama i pretežno domaćom visokoobrazovanom radnom snagom mogu se nabrojati na prste jedne ruke:
| Kompanija / Centar | Tip investicije | Karakteristika R&D komponente | Profil radne snage |
| Microsoft Development Center (Beograd) | Greenfield (2005) | Izuzetno visok (razvoj Azure, AI i Office platformi) | Preko 800 domaćih vrhunskih inženjera |
| Continental AG (Novi Sad) | Greenfield R&D (2017) | Visok (automotiv softver, senzori, autonomna vožnja) | Preko 600 domaćih inženjera |
| Bosch Engineering Center (Pećinci) | Proizvodnja + R&D (2012) | Delimičan razvoj softvera i inženjering optimizacije | Kombinacija tehničara i inženjera |
Ovi primeri pokazuju da inostrani kapital može doneti tehnološki napredak, ali samo onda kada dolazi sa namerom da zaposli i dugoročno zadrži visokoobrazovani kadar u softverskim i inženjerskim naukama.
Nasuprot tome, najnoviji dogovor sa Kinezima oko fabrike u Šapcu ne deli ovu filozofiju. On se savršeno uklapa u profil ostatka naše industrije gde se subvencioniše masovnost, manuelni rad i brzi profit stranog investitora uz potpunu marginalizaciju domaćeg inženjerskog potencijala.
Izbor između suvereniteta i šrafcigera
Novonastala situacija nakon boravka predsednika Srbije u Kini stavlja nas pred jasan, surovo ogoljen izbor. Možemo nastaviti da živimo u medijskoj iluziji, tapšući humanoidnim robotima koji plešu po taktovima pekinškog marketinga, dok svesno svedočimo pretvaranju sopstvene zemlje u dužničku i tehnološku koloniju.
Druga opcija jeste da konačno priznamo sebi da nas status „najamne radne snage“ ponižava i dugoročno uništava. Bez radikalnog zaokreta ka podršci domaćim naučnim institutima, bez reforme visokog obrazovanja i bez sistemskog podsticaja domaćim kompanijama koje znaju kako se stvara sopstveni proizvod, poput ENTEL-a ili pomenutih softverskih pionira, Srbija će ostati društvo sa šrafcigerom u ruci. Generacija smo koja je nasledila istorijsko nasleđe svetskih pionira robotike. A rizikujemo da iza sebe ostavimo samo prazne montažne hale i dugove ispisane kineskim alfabetom.
