Autor: Dragan Vukićević, direktor IAESTE Srbija
Povod – članak Forbes, režimsko slavlje i udar na autonomiju znanja
Direktan povod i režimska farsa. Neposredan povod za ovaj tekst jeste članak nedavno objavljen u Forbes Srbija pod naslovom: „Alabar ispunio obećanje o kupovini stana na obali Save: I dalje čuva svoje nekretnine u Beogradu“. Vest o tome da je arapski investitor postao vlasnik luksuzne nekretnine kako bi nesmetano uživao u pogledu na reku, vratila nam je bolna sećanja na vreme kada je zemlja u Savamali otimana silom zakona (Lex Specialis), a građani preko noći brisani iz pravnog poretka. Dok su režimski mediji euforično slavili ovu kupovinu i glorifikovali milionske profite, kolektivna amnezija je u potpunosti prekrila činjenicu da se sve to dešava na tlu koje je decenijama pripadalo nekom sasvim drugom.
Civilizacijski apsurd i zaboravljeni Vakf. Još veći paradoks leži u činjenici da investitor dolazi iz kulture i podneblja u kojem je koncept Vakfa, trajne zadužbine zaveštane za opšte dobro, nauku i siromašne, svetinja nad svetinjama, moralni i pravni stub koji se nikada ne ruši. Čovek čija tradicija poznaje najstrože osude otimanja i prenamene zadužbinske imovine, danas na tuđoj otetoj imovini gradi poslovni imperijum, dok domaći režimski mediji aplaudiraju tom činu.
Kritička pozadina – Sloboda i autonomija pod opsadom. Tekst u Forbesu dolazi u trenutku sve učestalijih i otvorenijih napada na autonomiju Beogradskog univerziteta. Finansijski, politički i institucionalni pritisci na visoko obrazovanje nisu novost, ali njihovi koreni i razmere postaju kristalno jasni tek kada se sagleda šta je Univerzitet nekada posedovao, a šta mu je sistematski oteto.
Paradoks mesta. Dok se, u režimskim medijima, slavi privatna kupovina stanova u kompleksu izuzetom iz redovnih pravnih tokova, prećutkuje se da se taj komercijalni prostor širi na zemljištu i uz objekte, poput zgrade Geozavoda (Beogradske zadruge) i Hotela „Bristol“, koji su istorijski pripadali najvećoj zadužbini Beogradskog univerziteta.
Finansijska nezavisnost kao uslov kritičke misli
Između dva rata – Jedan od najbogatijih univerziteta u Evropi. Zahvaljujući vizionarstvu i zadužbinama velikih dobrotvora, Beogradski univerzitet je u međuratnom periodu bio materijalno nezavisan i ekonomski među najmoćnijim visokoškolskim ustanovama u Evropi.
Veza imovine i autonomije. Ta vrsta finansijske samostalnosti nije služila akumulaciji bogatstva radi luksuza, već je predstavljala jedini pravi bedem akademske slobode. Omogućavala je zajednici da gaji kritičku misao, odgaja slobodoumne intelektualce i ostane potpuno imuna na političke ucene, stranačke pritiske i dnevnopolitičke hirove vlasti.
Današnji napadi. Savremeni pritisci na Univerzitet direktna su posledica njegove materijalne razvlašćenosti. Kada se ustanovi oduzme ekonomska osnova, ona postaje zavisna od državnog budžeta i političke volje tekućih vlasti, čime se sloboda misli guši u samom korenu.
Portret Luke Ćelovića Trebinjca: Vizionar koji je stvarao za opšte dobro
Od šegrta bez ičega do vodećeg dobrotvora. Luka Ćelović je rođen na Svetog Luku 1854. godine u Pridvorcima kod Trebinja. U Beograd je stigao 1872. godine bez igde ičega, a uz podršku arhimandrita Nićifora Dučića izrastao je u uglednog trgovačkog šegrta i giganta srpske privrede.
Patriota i graditelj. Učestvovao je kao dobrovoljac u Nevesinjskoj pušci 1875. godine (gde je i ranjen) i u oba srpsko-turska rata. Osnovao je Beogradsku zadrugu 1882. godine. Od zapuštene močvare u Savamali sopstvenim vizionarstvom stvorio je moderan evropski kvart, podigavši palatu Beogradske zadruge, Hotel „Bristol“ i niz drugih arhitektonskih bisera.
Evropski park u Savamali. Uz veliki trud izdejstvovao je dozvolu da na svom zemljištu, sopstvenim novcem, podigne raskošan evropski park sa uređenim stazama, ukrasnim rastinjem i ružama, koji je svakog jutra lično obilazio i nadgledao.
Lična skromnost radi nauke. Iako je raspolagao basnoslovnim bogatstvom, živeo je asketski. Nakon njegove smrti, u skromnom stanu popisana su svega dva kreveta sa slamnjačama, nekoliko običnih tepiha i jednostavan nameštaj, bez ikakvog luksuza, zlata ili dragocenosti.
Testament iz 1911. i osnovno pismo iz 1925. godine: Svetinja poslednje volje
Sve nauci i univerzitetu. Svestan da bez obrazovanja nema napretka i opstanka naroda, Ćelović je testamentom celokupno svoje pokretno i nepokretno imanje zaveštao Beogradskom univerzitetu kao jedinom univerzalnom nasledniku.
Nepovredivost zadužbine. U pravnim aktima izričito je odredio:
- Da sva imovina formira poseban fond pod nazivom „Zadužbina Luke Ćelovića – Trebinjca, beogradskog trgovca“.
- Da se isključivo čist prihod troši na naučne i obrazovne ciljeve, dok se osnovni kapital ni pod kakvim uslovima ne sme smanjivati.
- Da zadužbinom upravlja ugledni Odbor sačinjen od rektora, prorektora, dekana i prodekana svih fakulteta.
- Da svaka zgrada ili naučna katedra finansirana iz ovih sredstava mora nositi njegovo ime.
Veličina zadužbinskog fonda. Zadužbini su pripadale reprezentativne palate u Karađorđevoj 65, Zagrebačkoj (1, 3, 5, 7 i 9), Gavrila Principa 16, kao i kuća u Kraljevića Marka 1. Samo tokom 1930. godine fond je mesečno donosio oko 260.000 tadašnjih dinara (u poređenju sa profesorskom ili ministarskom platom od oko 5.000 dinara), iz kojih su nabavljani vrhunski mikroskopi, finansirane stipendije, kapitalna naučna dela i pretplate na vodeće svetske časopise.
Nacionalizacija, izostanak restitucije i etički paradoks
Postratna otimačina. Komunističke vlasti su nakon Drugog svetskog rata brutalno nacionalizovale celokupnu zadužbinsku imovinu. Zgrade u Zagrebačkoj ulici pretvorene su u domove, da bi krajem sedamdesetih godina Univerzitet, u sumnjivim okolnostima i uz oštro protivljenje akademske javnosti, trajno otuđio ove palate.
Izostanak restitucije. Donošenjem modernog Zakona o restituciji, imovina ključnih zadužbina je prenebregnuta i izuzeta. Umesto da se nepravda ispravi i imovina vrati svojoj izvornoj prosvetnoj nameni, država je mehanizmima Lex Specialis-a ustupila privatno-državnim mega-projektima.
Ugao islamskog prava i princip Vakfa. Činjenica da investitor Mohamed Alabar dolazi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata otvara civilizacijski paradoks. U pravnom sistemu njegove postojbine, Vakf predstavlja neprikosnovenu svetinju čije je narušavanje, prenamena u privatni profit ili otuđivanje strogo kažnjivo i moralno neprihvatljivo. Ulazak u profitne poduhvate na tlu nekadašnje univerzitetske zadužbine predstavlja direktno gaženje etičkih principa zadužbinarstva koji su sveti u svim velikim kulturama sveta.
Vraćanje u red civilizovanih naroda
Spomenik kao farsa. Podizanje spomenika Luki Ćeloviću na obali Save čista je farsa sve dok se sistematski gazi njegova jedina istinska želja, da taj prostor i imovina služe srpskim studentima, prosveti i nauci.
Odbrana autonomije je odbrana zadužbine. Današnji pritisci na Beogradski univerzitet i potpuno ignorisanje pravde u slučaju Ćelovićeve zadužbine predstavljaju dve strane istog novčića: sistematsko uništavanje temelja slobodnog društva.
Završna poruka. Oduzimanjem i gaženjem poslednje volje najvećih dobrotvora učinjena je teška istorijska nepravda koja i danas traje. Tek kada država smogne snage da vrati otetu imovinu zadužbinama i obezbedi punu autonomiju Beogradskom univerzitetu, moći ćemo govoriti o povratku u red civilizovanih i pravnih država.
