Poslednjih dana povela se polemika zbog blagog pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Od 2.500 rangiranih univerziteta on se sada nalazi na 544. mestu.
Sa ove pozicije našem Univerzitetu gledaju u leđa svi univerziteti regiona bivše Jugoslavije. Treba li napomenuti da se tu nalaze i univerziteti u Ljubljani i u Zagrebu.
Njihove države su već duži period članice Evropske unije. I svi druge visokoškolske ustanove regiona su iza UB-a.
Imajući u vidu pod kojim uslovima radi Univerzitet u Beogradu, u poređenju sa ostalim susednim, slobodno se može izraziti i neka vrsta divljenja.
Naime, jedino Univerzitet u Beogradu već duži niz godina, a posebno poslednje dve, nema podršku državnog aparata.
Oficijelna srpska politika u srpskim univerzitetima nikada nije gledala partnera u društvenim kretanjima i njenom razvoju. Uvek bi to bila institucija koju je potrebno što jače izolovati, i smestiti u svojevrstan geto. Posebno one najkvalitetnije fakultete i njihove najkvalitenije naučnike.
Oni osrednji ili oni slabiji bi i imali bi neku šansu. Na taj način bi postajali više delovi političkih i policijskih struktura, nego svoje akademske zajednice. Dobro izolovani profesori i naučnici srpskih univerziteta i instituta najmanje bi smetali političarima decenijama unazad, a posebno u ovom poslednjem periodu autokratije Aleksandtra Vučića.
Ovaj poslednji period se razlikuje od ostalih po tome što je distanciranje od srpskih univerziteta proklamovano kao oficijelna politika. O njoj se javno govori kroz sva režimska glasila na najsuroviji i najsiroviji mogući način.
Srpski naučnici i profesori su i zvanično proglašeni neprijateljima srpskog društva, stavljeni na stub srama i neretko proglašavani izdajnicima. Koliko to samo podseća na period tridesetih godina u Nemačkoj.
Bilo je još sličnih primera u istoriji. Ali, u ovim poslednjim godinama može se reći da je Srbija jedina evropska država u kojoj su profesori i načunici proglašeni neprijateljima društva.
Takav odnos prema univerzitetu kao društvenoj instituciji proizvodi i ostalo. Bedne zgrade, a onda i sve drugo što se u njima nalazi. Amfiteatri, učionice, laboratorije nisu svojski obnavljanje decenijama unazad.
Fasade zgrada su odlično mesto za ispisivanje najgroznijih uvreda upućenih studentima, profesorima, dekanima i rektoru. Preko njih vlast jasno pokazuje mržnju prema srpskim akademcima, a na osnovu sadržaja nekih od ispisanih poruka stekao bi se utisak i ratnog stanja u državi.
Neki od fakulteta čekaju svoje zgrade decenijama. Ozbiljniji objekat za visoko obrazovanje i nauku u Beogradu više se ne pominje čak ni u predizbornim obećanjima stranaka na vlasti.
Materijalno se pruža se na kašičicu. To je minimum ispod koga se ne može. Plate su najmanje u regionu, sredstva za nauku sramotna, za eksperimentalnu nastavu takođe, a umesto toga, preti se osnivanjem stranih fakulteta.
Možda čak i iz nekog inata, srpski naučnici, a među njima posebno kolege sa UB-a, u takvim uslovima pružaju rezultate na osnovu kojih su prepoznati u celom svetu.
To se najviše ogleda kroz publikacije u vodećim svetskim naučnim časopisima i kroz naučna saopštenja na međunarodnim konferencijama.
Uostalom, Univerzitet u Beogradu je i zvanično regionalni lider. Koliko bi bilo lepo i logično da se time hvali i srpska vlast. Ne, ona to doživljava kao svoj veliki politički problem i na sve moguće načine pokušava da omalovaži ovaj rezultat. A profesori i naučnici Univerziteta u Beogradu, sigurno je, neće se uplašiti.
Čuvaće svoju lidersku poziciju, koliko god to kod srpskih vlastodržaca izazivalo bes i represiju koja iz njega proističe.
Autor je univerzitetski profesor, Hemijski fakultet u Beogradu
