Ivan Đoković, dugogodišnji funkcioner Socijalističke partije Srbije i doskorašnji potpredsednik Pokrajinskog odbora SPS u Vojvodini, podneo je zahtev za iščlanjenje iz stranke i odlučio da se pridruži Branku Ružiću kao jedan od inicijatora njegovog novog političkog projekta. U intervjuu za Nova.rs govori o razlozima odlaska posle tri decenije u SPS-u, odgovornosti stranke za 14 godina vlasti sa naprednjacima, odnosu prema studentima i postupanju policije, ali i Ivici Dačiću, za kog kaže da je SPS pretvorio u organizaciju u kojoj je “na primarnom mestu lična politička kalkulacija”.
Đoković je do nedavno bio potpredsednik Pokrajinskog odbora SPS u Vojvodini i direktor Specijalne luke Pančevo, a ranije je obavljao funkcije potpredsednika Pokrajinske vlade i sekretara Pokrajinskog odbora socijalista. Na samom početku razgovora otkriva da više nije samo bivši funkcioner koji se povukao sa pozicija, već da je zvanično raskrstio sa strankom.
Podneli ste zahtev za iščlanjenje iz SPS. Posle tri decenije u toj stranci, šta je bila kap koja je prelila čašu?
Juče sam, nakon javnog istupa Branka Ružića i najave osnivanja nove partije, podneo zahtev za iščlanjenje iz SPS. To je za mene bilo pitanje ličnog integriteta i moralna obaveza. Nakon što je Ružić saopštio da pravi novi politički projekat, odlučio sam da mu se pridružim kao jedan od inicijatora, pa su se samim tim ispunili uslovi da više ne budem član Socijalističke partije Srbije.
Dugo se nisam slagao sa rukovodstvom i to sam javno govorio godinama unazad. Kap koja je prelila čašu jeste isključenje Branka Ružića, izvedeno protivno Statutu i protivno volji većine članstva. SPS je time pokazao da je potpuno izgubio političku autonomiju i da više nije sposoban da samostalno upravlja svojim programom.
Šta je isključenje Branka Ružića donelo SPS-u? Da li je time rukovodstvo poručilo da u stranci više nema mesta za drugačije mišljenje?
Isključenje Ružića unelo je nesigurnost među članstvo, dok je glasačima poslalo poruku o potpunoj nesamostalnosti stranke i njenoj nesposobnosti da se nosi sa političkim vremenom. Najuže rukovodstvo je pokazalo da nije spremno da sačuva ni ovo malo stranke što je ostalo.
Godinama ste bili jedan od vodećih ljudi SPS u Vojvodini. Stranka se sada osipa, šta se zaista događa na terenu i kakvo je raspoloženje među članstvom?
Ljudi koji mi se javljaju doživeli su ogromno razočaranje. Osam godina sam bio prvi operativac partije u Vojvodini, koja broji 45 opštinskih i gradskih odbora, i u kontaktu sam sa stotinama ljudi. Veliki deo njih odavno ne deli vrednosti otuđenog rukovodstva, ali neki iz konformizma, neki iz straha, a neki iz ličnih razloga nisu u mogućnosti da to javno kažu. Siguran sam da će se ubrzo posle izbora videti pravi odnos članstva prema svemu što je rukovodstvo uradilo partiji koja postoji duže od tri decenije.
Ima li SPS danas uopšte svoj politički identitet ili se pretvorio u puki servis SNS-a?
To najbolje potvrđuju brojke. SPS je 2012. godine osvojio 570.000 glasova, 2022. godine 249.000, dok istraživanja uoči ovih izbora SPS stavljaju na oko 170.000 glasova. To je gubitak od 400.000 birača. Onaj nekadašnji cenzus od pet odsto SPS je odavno izgubio, što je direktan pokazatelj lošeg upravljanja i trulih kompromisa. Činjenica da se SPS danas bori za zakonski cenzus od tri odsto govori da partija nema budućnost i da je postala politički dodatak znatno jačeg partnera. SPS se pretvorio u lukrativnu korporativnu strukturu, a rukovodstvo nije primetilo da je ta struktura danas u stečaju.
Posle pada nadstrešnice u Novom Sadu i stradanja 16 ljudi, da li je to bio trenutak da SPS izađe iz koalicije i zatraži odgovornost?
SPS nije imao funkcionalno učešće u gradnji niti u procedurama oko nadstrešnice. Da li je bilo mesta za pad Vlade, koji je kasnije neminovno usledio, i da li je SPS trebalo da se ogradi od takvog ponašanja SNS-a? Smatram da jeste. Odluka rukovodstva da javno ne učestvuje u osudi tog događaja, ali i niza drugih afera, rezultirala je gubitkom stotina hiljada glasova. Građani su sami ocenili to što SPS odbija da ima sopstveni politički stav.
Ali SPS je 14 godina bio deo vlasti sa naprednjacima, a i vi ste obavljali visoke funkcije. Kako danas gledate na taj period i da li vam je savest mirna ukoliko vaš rad sutra dođe pod lupu neke nove vlasti?
Bilo je i pozitivnih stvari, ali ukupan bilans od 2012. godine do danas jasno govori da je ta koalicija bila pogubna po Socijalističku partiju Srbije i njen identitet. Što se tiče moje lične odgovornosti, prošao sam kroz različite provere. Za mene je kompliment što su pokrajinski sekretari posle mene nasledili i nastavili programe koje sam ja koncipirao. Bio sam poznat i kao sekretar koji se javno suprotstavljao Igoru Miroviću kad god sam smatrao da nešto nije principijelno i glasao sam protiv predloga većine. Smatram da spremnost na provere mora biti temelj svakog
Ivica Dačić je posle prethodnih izbora najavljivao ostavku, ali je ostao. Da li je zarad sopstvenog opstanka u vlasti žrtvovao stranku?
Moralno bi bilo da je ponudio ostavku, ali setite se da je u javnom obraćanju rekao da će dati ostavku samo ukoliko mu to dozvoli Aleksandar Vučić. Grupa ljudi u kojoj sam bio i ja tada je tražila njegov odlazak. Kroz procese koji su usledili videli smo kako se sistem jednoumlja prelio i u SPS. Unutar partije stvorila se interesna kasta koja je kroz sopstvene benefite otela stranku od njenog članstva i baze.
Dačićev mandat na čelu policije obeležilo je i fizičko nasilje nad studentima i građanima. Da li je iko u SPS tražio odgovore od njega i zašto je stranka ćutala?
Kad slušate Dačićeve izjave iz prethodnog perioda, stiče se utisak da je on sam slao poruku da nema realnu, odnosno funkcionalnu samostalnost u odlučivanju kao ministar unutrašnjih poslova. Ne samo kadrovska rešenja unutar MUP, već i samo postupanje policijskih službenika predstavljani su kao nešto što je van njegovog domašaja i funkcionalne odgovornosti.
Ali verujete li vi u to? Verujete li da ministar unutrašnjih poslova zaista nije imao uticaja na ono što policija radi?
Ja zaista ne znam. Ali svakako osuđujem bilo koju vrstu nasilja, pogotovo nasilja prema mladim ljudima čija je budućnost već počela, a u čije ime je neko već donosio političke, finansijske i druge odluke.
Mislim da će nasilje osuditi i roditelji, dede, babe i šire porodice te dece koja su ga preživela ili bila izložena riziku da prema njima bude primenjeno nasilje. Vidimo i političke poruke kojima se stariji ljudi pozivaju da navodno odole pritiscima svojih mladih ukućana i potomstva, što samo potvrđuje tu činjenicu.
Tužilaštvo i sudovi to možda nisu osudili ili nisu učinili u dovoljnoj meri, ali siguran sam da će svoj sud dati građani korišćenjem biračkog prava i da će se to videti u ukupnom političkom rezultatu na izborima.”
Zašto su ostali iz vrha SPS ćutali kad je Ružić podržao studentske proteste?
Veliki broj članova u nižim strukturama razmišlja isto kao Branko Ružić, ali nikada nisu imali priliku da to javno kažu. Što se tiče funkcionera na vrhu, oni su pokazali ili da nemaju kapacitet da razumeju procese u društvu i položaj studenata, ili da jednostavno nisu spremni da se odreknu privilegija i pokažu ličnu hrabrost.
Vaši kritičari kažu da je lako napustiti SPS sad kad je vlast oslabila. Kako odgovarate na tvrdnje da ste samo prepoznali politički trenutak i da sebi tražite novu političku zavetrinu?
Mi nismo birali politički trenutak koji je postao katalizator ovih procesa. To je bilo isključenje Branka Ružića iz partije i, rekao bih, javna politička kapitulacija SPS.
Ja sam dugo i u kontinuitetu javno kritikovao partiju i imao konkretne sukobe i razgovore sa najvišim partijskim rukovodstvom. Ovo je bilo samo katalizator.
S druge strane, potpuno je legitimno što smo prepoznali politički trenutak. Ne želimo da na bazi razočaranog SPS i ljudi koji izlaze iz njega pravimo novu političku organizaciju, već to radimo na drugačiji način.
Mislim da je korektno i to što ne učestvujemo u ovom izbornom procesu i ne šaljemo javne poruke koje bi mogle da utiču na opredeljenje ljudi. To, po mom mišljenju, govori o ozbiljnosti i spremnosti da uđemo u novi politički projekat u ovako teškim i rizičnim društvenim i političkim okolnostima.
Mi taj proces nismo pokrenuli izborom trenutka koji nama odgovara. Pokrenule su ga nestatutarne i, po mom mišljenju, politički neobjašnjive odluke najvišeg rukovodstva SPS.”
Ivicu Dačića poznajete skoro tri decenije. Šta se dogodilo sa čovekom koji je nekada govorio “ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer”, a danas stranku nudi kao “faktor stabilnosti”?
Dačića poznajem tačno 29 godina. On je ostao isti čovek koji tri decenije nije radio na svojim političkim ubeđenjima i nije uspeo da prepozna novo vreme. Nekada je govorio da zna ko će biti premijer, a danas priča o “faktoru stabilnosti”, čime praktično priznaje da je SPS postao klasično trgovačko društvo, a ne moderna levica. Potvrdio je da mu je na prvom mestu lična kalkulacija i namirenje uskog kruga funkcionera na teret tradicije i istorije Socijalističke partije Srbije.
