Pre malo više od godinu dana Nebojša Romčević, po sopstvenom priznanju, nije uspevao da odgonetne zadivljenost i iznenađenje „pojavom mladosti kojoj smo se, donedavno, rugali zbog života u paralelnom svetu, indiferentnosti i apatiji“ i pitao se jesu li ta deca „naša zasluga, nemi i empatični svedoci naše nemoći, koji su se u sebi zarekli da će nas iskupiti“. Sada se to više ne pita, već je osokoljen i „osvetljen žarom njihovih pogleda, strasti i kreativnosti.“ Razgovor počinjemo malom reminiscencijom na prošlo, pogledom u blisku budućnost i pitanjem nade.
Već govorimo o značajnom delu života, a u ovom kontekstu se sećam sebe na protestima još na početku 90ih, pa do današnjih dana. Da li sam protraćio život, da li je vredelo, da li smo uspeli išta, ako smo se našli u poziciji u kojoj smo se našli?
Mnogo važnije od toga da li je vredelo je odgovor na pitanje da sam mogao i drugačije? I tu mi je odgovor uvek bio jasan: pravda i pravednost ne mogu imati alternativu, ne mogu biti kompromisno rešenje. Čak i da govorim o svesno odabranoj etičkoj utopiji, to nimalo ne menja na stvari.
Poznanje dobra i pravednosti nije posledica ni ideologije, ni religije, već mukotrpnog promišljanja i preispitivanja. One ne mogu doći spolja i zato čovek, kada jednom spozna ovo o čemu govorim, ne može da pravi kompromis sa sobom.
Dani pred nama su zapravo poslednja prilika za opstanak entiteta koji se još uvek zove Republika Srbija. Iza ovih izbora ili postoji budućnost, ili je više nikada neće biti. Odlučuje se, dakle, o mogućnosti za izlazak iz ove premračne jame kako države, tako i svakog od nas pojedinačno.
Studentski pokret je najvažnija politička sila koja se ikada pojavila u ovoj zemlji, najmudrije i najhrabije vođena, to je pozno ostvarenje mog sna o etičkoj utopiji. Srbija kao avangarda zla, kao laboratorija dr Mabuzea izazvala je reakciju pre svega nove generacije koja je sada postala arhetip protestima u čitavoj Evropi i šire.
Svet je došao u tačku kada se dalje ne može u korupciji i bezvlašću. Daleke generacije će s ponosom moći da kažu: „Sve je krenulo odavde!“ Još uvek postoji ogromna šansa da ćemo biti nečiji svetli preci …
Kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti kako gledate na kreativnost kojom sustudenti, pretpostavljam najvećim delom oni sa vašeg fakulteta, obojili kampanju?
Biti profesor na FDU, biti uz te mlade ljude, biti osvetljen žarom njihovih pogleda, njihove strasti i kreativnosti, svakako je misija vredna života. S kojom lakoćom oni rasturaju đubre i beskrajnu glupost kojom skupo plaćene agencije pokušavaju još jednom da prodaju potpuno kompromitovanu osobu, potpuno potrošen „proizvod“, da ništavilu daju sadržaj, je dokaz da su ti mladi ljudi s razlogom tu gde su. Ne samo to, čitavu svoju buduću istoriju FDU će moći da gradi na kredibilitetu koji su njegovi studenti, na žalost, ne i svi profesori stvorili za ove dve godine. Svaki put kada se na kraju spota začuje ona pištaljka, ja sebi kažem: sve će biti u redu! Deca su tu!
Može li njihov vrcavi i svetli humor sa društvenih mreža potrti učinak destruktivnosti kojom nas vladajuća kasta obasipa u svojoj kampanji sa bezbroj upodobljenih televizijskih ekrana?
Za parodiju ne postoji protiv-otrov. A ako vi u svoj svojoj ozbiljnosti vic dovedete skoro do pred kraj, onda studentima ostaje da sa najvećim uživanjem plasiraju punch-line i razvale. Osobino potpuno odustvo šarma, harizme i spontanosti bi ga u SNL-u učinilo delom stalne postave. Studenti prepoznaju i ne praštaju.
U marketingu postoji jedno od ključnih pravila: izbeći saturaciju (prezasićenje), a to se upravo sada dešava. Ne zato što će poboljšati poziciju osobe sa liste, već da bi „marketinški stručnjaci“ „produkcije“ i slični dodatno napunili dzepove, da bi podelili bonuse, prodali svoje jadne ostatke talenta za još neki srebrnjak. Kampanja vlasti ponovo pokazuje da o narodu misle da je beskrajno glup, kukavički, spreman da poveruje u svaku budalaštinu, ako se uz nju zalepi zastava i patetična muzika. Sve ovo što zovemo medijski prostor je kanalizaciona cev koja je pukla po svim šavovima i preliva se bez kontrole…To nije kampanja, to je demostracija sadržaja te cevi.
Kako gledate na Vučićevu kampanju? Prilično je čudna, da li će biti i delotvorna? Šta on, zapravo, pokušava?
Ne gledam osobine kampanje izvan komičnih mimova. Međutim, za istoriju političkog urnebesa će svakako ostati dijalog sa kamenom, urlanja sa govornice, maženje svih koji nisu stigli da pobegnu i scene „ja sam jedan od vas“. Uostalom, njima kampanja nije važna, jer veruju da se izbori rešavaju prinudom i krađom.
Kad pređemo sa polja kreativnossti i i domišljatosti, kakve su šanse Studentske liste na surovom terenu real politike? Preciznije na izborima koji slede?
U pravnoj državi, ovi izbori bi već bili rešeni. I to ne sada, već pre nekoliko godina. Ono što znam, to je da su studenti neverovatno dobro organizovani, nedostižni tupim mozgovima raznih službi koje nisu uspele ništa osim žestokog kršenja zakona i sopstvene delegitimizacije.
Postoji samo politika, a ne real-i-ne-real politika. Ovo što mi smatramo real-politikom je životinjska farma stvorena sa ciljem da se ljudima ogradi briga za sopstveni život i odgovornost za sopstvene izbore. U polisu je sve politika. Polis jeste politika. U polisu ne postoji privatna osoba, jer se ne može živeti izvan društvenog konteksta. Pokušavali su cinici i stoici, ali s malo uspeha i mnogo davno. Vreme je da prvi put iskoračimo iz parapolitičke kloake u kojoj se politikom bave samo oni koji nisu sposobni da žive od poštenog rada i shvatimo da imamo moć i obavezu, a država dužnost da nas zaštiti od sebe.
Kakve scenarije vi vidite u slučaju da studenti pobede ali ne mogu da formiraju vlast; da naprednjaci otmu glasove i tako pobede ali tesno; da bude neki egal rezultat sa minimalnom razlikom?
Kao i svi građani ove zemlje, samo o tome razmišljam. SNS ne može da pobedi na ovim izborima. Čak ni krađom, uz veću izlaznost. Dakle, oni mogu da proglase šta hoće na svojim kvazimedijima. RIK će, kao i uvek, biti potpuno podređen interesima vlasti i pokušaće da stvar prebaci u 72 sata primanja prigovora, pa onda isto toliko Upravni sud. Potpuno je jasno da bi to vreme bilo iskorišćeno za urgentni obračun sa neistomišljenicima. Međutim, ne verujem da bi tako osvojena vlast trajala duže od sedam dana. Idealna stvar je priznati poraz i suočiti se sa posledicama. Pitanje je samo da će dvor pustiti pseudovladara da ih povuče sa sobom. Dakle, zakon mora trijumfovati i oko toga nema pregovaranja. Mislim da je SL spremna da predupredi sve što ova vlast na izdisaju može da smisli, a pokazalo se da u mišljenju najtanja. Iz sile ne može da proizađe legitimitet. „Bajonetima se može sve, osim sedeti na njima“ (Taljeran)
Kakav politički, a kakav društveni rasplet slutite?
Ovo je već domen futurizma. Mogu da govorim o svojim željama, a ne slutnjama. Suočavanje sa istinom o pustoši koja je ostala će biti prvi korak. Ustanoviti stanje u državi, pa onda tražiti lekove. Ono što bih ja želeo, je otvaranje svih arhiva, raspuštanje velikog broja duboko kompromitovih institucija, a onda…vreme pravde i pokajanja. Ali, to su moje želje…
Verujete li da Vučić ima u sebi „ono nešto“ što je potrebno da bi shvatio da je gotovo i da prizna poraz?
Ne verujem. On u sebi nema ništa, pa ni „ono nešto“ Međutim, ima telefon koji će zazvoniti i sa koga će mu biti izrečena njegova sudbina. Sa čijeg broja, ne znam; možda sa više od jednog.
