Vlada Mađarske će u sredu objaviti imena desetina hiljada doušnika državne bezbednosti iz komunističkog perioda, u pokušaju da se suoči sa prošlošću i obnovi poverenje javnosti.
Od 1945. do 1989. godine, mađarske službe državne bezbednosti oslanjale su se na razgranatu mrežu doušnika kako bi nadzirale društvo i suzbijale svaki oblik neslaganja sa režimom. Neki su ucenjivani ili primoravani da izveštavaju o svojim komšijama, prijateljima, kolegama, pa čak i članovima porodice, dok su drugi vrbovani uz obećanja različitih povlastica, prenosi Gardijan.
Decenijama je razmera ove mreže bila skrivena od javnosti. „Dosijei agenata“, koji se čuvaju u podrumu Istorijskog arhiva službi državne bezbednosti, uglavnom su ostali nedostupni javnosti, uprkos ponovljenim zahtevima za njihovim objavljivanjem i delimičnim curenjima informacija.
Tokom predizborne kampanje uoči parlamentarnih izbora u Mađarskoj u aprilu, Peter Mađar obećao je da će dosijei službi državne bezbednosti biti dostupni javnosti.
U septembru je njegova vlada usvojila zakon kojim je otvoren put za objavljivanje dosijea, što je, prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, podržalo više od dve trećine građana. Objavljivanje je prvobitno bilo planirano za godišnjicu Mađarske revolucije iz 1956. godine, koja je izbila protiv sovjetske vlasti, ali je odloženo za 4. novembar.
„Demokratsko društvo ima pravo da zna svoju prošlost“, napisao je na Fejsbuku Zoltan Tar, ministar za društvene odnose i kulturu.
Do sada su izveštaji o doušnicima bili dostupni samo istraživačima i članovima porodica žrtava. Zahvaljujući novoj onlajn bazi podataka, koja će omogućiti pretraživanje dosijea, Mađarska će postati najtransparentnija među bivšim državama istočnog bloka kada je reč o radu nekadašnjih službi državne bezbednosti, ocenjuju istraživači.
„Širom otvaramo vrata koja su do sada bila samo odškrinuta“, izjavio je Ištvan Pap, istoričar i rukovodilac naučnog odeljenja arhiva.
„Kao istoričar, podržavam objavljivanje dosijea. Međutim, na ličnom planu saosećam sa onima koji će se prvi put suočiti sa porodičnom prošlošću“, rekao je Pap.
Istoričari procenjuju da je od 50.000 do 60.000 ljudi čija se imena pojavljuju u dosijeima danas živo svega oko 10 odsto.
Tokom protekle tri decenije, među bivšim državama istočnog bloka nije postojao jedinstven pristup pitanju objavljivanja dosijea doušnika, niti saglasnost o tome kada bi to trebalo učiniti. U Istočnoj Nemačkoj, Bundestag je 1992. godine omogućio pristup dosijeima tajne policije Štazi. U Češkoj su dosijei postali dostupni javnosti 2003. godine, dok je Letonija poslednja objavila dosijee doušnika, 2018. godine.
Mikloš Kiš, nekadašnji zatočenik mađarskog logora za prinudni rad i predsednik udruženja žrtava, smatra da je Mađarska trebalo da sledi nemački primer i objavi dosijee mnogo ranije.
„Da se to dogodilo, do sada bi cela priča već bila završena. Ljudi će saznati da je u svakoj porodici, svakom komšiluku i svakoj ulici bilo izdajnika“, dodao je on. „Ali šta sada treba da radimo sa tim saznanjem?“
Kada bi se dokumenti poređali jedan pored drugog, protezali bi se u dužini od oko pet kilometara, što je dovoljno da se njima oiviči Hajd park u Londonu. Ipak, ova zbirka je znatno manja od arhiva poljskih ili rumunskih tajnih službi, rekao je Pap.
U Mađarskoj su mnogi dosijei uništeni tokom antisosovjetske pobune 1956. godine, dok su drugi nestali tokom političke tranzicije 1989. godine. Taj proces je bio postepen i uglavnom miran, što je vlastima ostavilo dovoljno vremena da uklone kompromitujući materijal.
Mnogi zapisi biće nepotpuni, jer neće biti poznati motivi doušnika, niti obim njihovog izveštavanja. Od 60.000 ljudi koji se pominju u dosijeima, arhiv poseduje detaljnu dokumentaciju, bezbednosne provere i izjave za svega 9.000 osoba. Ti dokumenti biće objavljeni u februaru, nakon što budu uklonjeni lični podaci, uključujući informacije o zdravstvenom stanju, zavisnostima i seksualnosti, kao i podaci o žrtvama, u skladu sa zakonima o zaštiti privatnosti.
Aleksander Faludi, slobodni novinar i anglikanski sveštenik, pročitao je dosijee koji se odnose na njegovu porodicu pre gotovo dve decenije. Njegov deda, Đerđ Faludi, proveo je više od tri godine u mađarskom logoru za prinudni rad, na osnovu lažnih optužbi. Kasnije je, tokom izgnanstva, napisao knjigu „Moji srećni dani u paklu“.
Jedan izveštaj iz dosijea posebno je razbesneo Faludija. Napisala ga je Mađarica koja je živela u Londonu i sprijateljila se sa njegovom bakom u periodu dok je ona umirala od raka.
„Međutim, kada sam pogledao podatke o doušnici, naišao sam na zaista jeziv deo njenog dosijea. U njemu su bila navedena imena njenih rođaka koji su živeli u Mađarskoj, uključujući i detalje o njenim ostarelim roditeljima. U tom trenutku moj bes je iznenada nestao. Osetio sam samo duboko sažaljenje prema njoj“, rekao je Faludi.
„Izgnanstvo je za moju porodicu bilo veoma bolno, ali nam je istovremeno donelo određeni moralni luksuz. Zbog toga oklevam da osuđujem ljude zbog onoga što su radili ako su morali da ostanu u Mađarskoj“, dodao je.
Identiteti agenata tajnih službi već dugo zaokupljaju pažnju Mađara. Od početka dvehiljaditih pojavilo se nekoliko delimičnih spiskova na kojima su se nalazila imena političara i poznatih umetnika. Mnogi od njih negirali su umešanost, ali su i same optužbe bile dovoljne da izazovu ozbiljne političke krize i ugroze opstanak vlada.
Do danas je mali broj bivših agenata javno govorio o svojim iskustvima, a ova tema i dalje predstavlja tabu.
U julu je nezavisni verski internet časopis „Szemlelek“ objavio poziv bivšim agentima da javno ispričaju svoja iskustva. Verski velikodostojnici bili su poznata meta državnih službi bezbednosti, koje su ih često ucenjivale i primoravale da izveštavaju o članovima svojih verskih zajednica. Prema pojedinim procenama, između sedam i deset odsto njih sarađivalo je sa državom.
Za sada se niko nije dobrovoljno javio da ispriča svoju priču.
„Mislim da mnogi smatraju da zapravo nemaju mnogo toga da kažu. Ili veruju da je njihova priča toliko složena da ne mogu, ne žele ili još nisu spremni da je ispričaju“, rekao je za Gardijan glavni urednik časopisa, Silard Soinji.
Istoričar Domokoš Sokolaj izrazio je nadu da ovog puta „objavljivanje dosijea neće prerasti u javno sramoćenje ljudi, već da će javnost razumeti koliko su ova pitanja složena“.
Njegov otac, Zoltan Sokolaj, pesnik i političar, označen je kao doušnik na nezvaničnom spisku objavljenom 2005. godine.
Sokolaj još nije pročitao sve izveštaje o svom ocu, koji je preminuo 2020. godine. Otvorenim govorom o međugeneracijskoj traumi želi da pruži podršku drugima koji otkriju da su njihovi najbliži bili saradnici tajnih službi, da im pokaže da nisu sami i podstakne ih da razgovaraju o onome što saznaju.
„Postoji toliko porodičnih tajni i trauma o kojima već možemo otvoreno da govorimo – na primer, ako je nečiji roditelj alkoholičar ili zavisnik od kockanja. Međutim, ljudi se plaše da će biti osuđivani na osnovu podataka iz dosijea agenata“, rekao je.
„Znam da suočavanje sa porodičnom prošlošću može da bude zastrašujuće, pa čak i bolno. Ali saznati istinu uvek je bolje“.
