Ko će da vodi istragu protiv policajaca koji su tukli decu prošlog avgusta, koja policija će to da uradi? Bez tužilačke policije nema ni pravih istraga niti adekvatnog nadzora nad radom MUP. Ona mora da bude van sistema MUP, ne sme da bude pod uticajem ni ministra ni direktora policije
Sa bivšim potpukovnikom policije Vladimirom Jankovićem, koji je odbio naredbu da nadzire i špijunira svoje sugrađane u protestu (istog dana kada ju je dobio, dao je otkaz), sastajemo se u naselju Oslobodioci Valjeva, u kome su njegove komšije, ljudi od svesti i savesti, major policije Katarina Petrović i Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz Krušika. Naš sagovornik je po obrazovanju pravnik, što je porodična tradicija i, kako kaže, rastao je uz oca sudiju Okružnog suda u Valjevu i majku državnog pravobranioca, sa idealima da se uvek mora raditi pošteno i nikada nauštrb nekog javnog interesa ili prava drugih lica. Razgovor započinjemo pitanjem o danu koji je označio kraj njegove petnaestogodišnje karijere u policiji:
„Išao sam na mnoge ranije proteste, to je bio moj lični izbor, pošto nisam mogao da dopustim da cela moja porodica bude tamo u 11.52 ispred gimnazije, a da ja budem sa druge strane. Čini mi se da je to bio Sveti Sava i svi su znali da ću ja da budem tamo. Onda je u moju kancelariju došao Milan Simić, zamenik načelnika policijske uprave Valjevo, i rekao „dobićeš nalog za izvršenje zadatka, ideš da obezbeđuješ javni skup“. To je policijski posao koji podrazumeva pisanje izveštaja. Ko je bio, šta je radio, ko je sa kime stajao, da li je bilo lica iz kriminogene sredine. Moj je zaključak da je njihova ideja bila da mene ofiraju kod prijatelja, da ću ja morati da pišem izveštaje o njima. Po cenu ne znam kakvih posledica, to nisam mogao da dopustim.
Odmah sam odgovorio da mi to ne pada na pamet, bilo je tu mnogo teških reči, nije za medije. Onda mi je izdao pismeni nalog i ponovio: „U 11.52 na izvršenje službenog zadatka.“ To se dešavalo nekih pola sata pre tog vremena. Nekoliko minuta pre početka skupa pojavili su se zamenik i načelnik policijske uprave Valjevo, nije bilo pretnji ali je stav bio jasan, „ideš, a ako ne biće pokrenut disciplinski postupak“. Rekao sam da ja idem na taj skup, da ću da ga obezbeđujem kao građanin i da neću pisati nikakav izveštaj. Sutradan sam na kućnu adresu dobio zahtev za pokretanje disciplinskog postupka. Tada je došlo do jedne interesantne scene da su me policajci koji su došli zagrlili, dali su mi taj papir, a jedan od njih mi je rekao da će mi to jednog dana biti orden.
I sada ste uzbuđeni kada govorite o tome…
Istina. Mislio sam da će sa distance od jedne godine to da legne, međutim nije tako. Provedete 15 godina sa nekim ljudima, nakupi se tu uspomena… Policajci mi i dan-danas prilaze, naravno ne kada su u uniformi, ali mi šalju poruke podrške, neki se sete i mog rođendana i nekih događaja. Ali to nije javno, to je na pojedinačnom, ljudskom nivou. Što se mene lično tiče, to je bio moj izbor, bio sam spreman na to. Ja sam bio ocenjivan najvišim ocenama, a samo dan pre nego što mi je došao zaključak o pokretanju disciplinskog postupka, dobio sam ocenu za prethodnu godinu gde sam imao skoro najvišu ocenu za svoj rad. Posla ima, čovek može da radi mnogo toga. Gladan nisam, uskoro krećem u novi porodični posao…
Od kovida traje vanredno stanje. Uveden je princip teških nezakonitosti. Kao policajac stalno nešto moraš da se izjašnjavaš, pišeš neke izveštaje, opravdanja. Četiri petine posla su izveštaji, obaveštavanje, raportiranje i to je način kako se policajci drže pod pritiskom i kontrolom
Šta su glavni mehanizmi pritiska na ljude u policiji? Kažete da vam drugi policajci prilaze, da vas poštuju i na neki način bi želeli da budu kao vi, reklo bi se da tu nije samo reč o strahu od gubitka plate…
Nije. Naime u ovoj državi je 2020, u vreme kovida, uvedeno vanredno stanje i ono traje i dalje. Uveden je princip teških nezakonitosti, donošenja odluka na dnevnom nivou, pa čak i na sat vremena. Tada su uvedeni neki sastanci na svakih dva sata, na sat vremena, izveštavanje na svakih sat vremena, a to je ogroman pritisak na policajce. Ti stalno nešto moraš da se izjašnjavaš, stalno pišeš neke izveštaje, opravdanja. Policajac kada dođe na posao, prva stvar je da mora da pogleda predmete, pozive za prekršajni sud, odluke, gde mora da reaguje, izađe na teren, ali to mu je samo jedna petina posla. Četiri petine su izveštaji, obaveštavanje, raportiranje i to je način kako se ti policajci drže pod pritiskom i kontrolom.
Kao da je čitava policija pod povišenom temperaturom, u groznici…
Tako je, a to sve potiče od nepoverenja, jer postoji tendencija za stalnom kontrolom nad svim zaposlenima. Kada sam ja počinjao da radim u MUP bio je taj jedan jutarnji sastanak oko 8,30 za rukovodioce strateškog nivoa i na kraju ako ima problema nađu se i na kraju radnog dana. Za vreme vanrednog stanja mi smo provodili po 17 sati u zgradi policije iako smo imali stalnu dozvolu izlaska, na pola sata su se slali izveštaji, svaki posao državne uprave radila je policija, dosta njih se i tada razbolelo. Sada je to samo malo ublaženo, ali traje i dalje.
Poverenje građana u policiju je ravno nuli. Ljudi koji mogu da ga vrate su oni poput Katarine Petrović, koja je targetirana umesto da bude simbol u policiji i tu ne mislim samo na onaj slučaj zbog koga je progonjena. Ona zna sve policijske procedure, ljudi joj veruju
Od 14. avgusta ponovo je počela da se podgreva atmosfera i ovo sad što gledamo je jedno faktičko, a neproglašeno vanredno stanje. To je ta tenzija, koja ne da policajcima da se priberu, a druga je svakako ucena egzistencijom. Svi oni imaju kredite, imao sam priliku da se upoznam sa time. Mislim ipak da je taj strah neosnovan, jer se može živeti i bez državnog posla i nije mi jasno čega se plaše. Tamo još ima policajaca koji su bili u ratu, ranjavani, učestvovali u odbrani zemlje. Čega se ti ljudi plaše, nije mi jasno.
Zbog čega ćute na sve nezakonitosti na koje su primorani?
Iskreno, pokušavam i sam da nađem neki odgovor. Među tim narodom koji tamo radi, procenat koji je protiv ove vlasti je ogroman, ali sutra ako bude trebalo da se desi 14 avgust, tu dileme nema, desiće se. Šta se sa tim ljudima događa, ne znam. Postoji čitav niz načina kako može da se spreči izvršenje nezakonitosti, kako mogu da zakonito odbiju naređenje, kako može da se istupi u javnost. Policajac je individua koja ima jednako pravo na slobodu izražavanja svih stavova, pa čak i političkih, iako je to postalo ustaljen narativ da ne smeju. To može da uradi, ali na način da ne ugrožava MUP. Ono što oni rade to su nasleđeni obrasci ponašanja. Policija odgovara kroz neki tihi štrajk, traže se rešenja o premeštaju, bolovanja. Znam da je nekoliko njih tražilo neplaćeno odsustvo, ali im nije odobreno jer se to tamo sada smatra nekom vrstom izdaje. Egzistencija i strah ne mogu da budu razlog. Ne znam šta ti policajci koji su tukli decu misle o sebi. Da tučete dete koje je diglo ruke u vazduh, za to neko mora da odgovara.
Bilo je priče da su ti policajci bili dovedeni sa strane, ali se kasnije pokazalo da je veliki broj tih policajaca koji su učestvovali u prebijanju građana 14. avgusta, upravo iz policijske uprave Valjevo…
Bili su tog dana maskirani, bez oznaka i nisu hteli da komuniciraju sa mnom, što je poražavajuće jer ja te ljude znam. Bilo je 60 policajaca, i tek posle 20 minuta sam počeo da ih prepoznajem. Prvo sam prepoznao devojke. Tražiti od njih takvo delovanje je tek van svake pameti. Onda sam konačno prepoznao jednog od bivših kolega i kad sam mu prišao, on je odmahnuo glavom i rekao: „Molim te, nemoj mi pričati ništa.“ Tada sam shvatio da će nešto da se desi. Posle nekih sat vremena počeli su da lete topovski udari iza leđa policije prema demonstrantima, pa je usledila reakcija. Onda su počeli da udaraju u štitove, a ono što je posebno važno je da nikakvo upozorenje ili naređenje nije bilo izdato od strane policije.
Sve ukazuje na to da Katarinu Petrović rukovodioci u MUP targetiraju, da prikupljaju podatke o njoj. Teško je kada znate da neko prati svaki vaš korak i izjavu. To je klasično proganjanje i to traje i dalje
Ne samo da su bili maskirani, nisu se ni po postupanju razlikovali od batinaša. Policijsku uniformu i celu opremu možete da kupite i preko Temua. Policija je bila nepropisno i nezakonito odevena, nikakvo upozorenje nisu dali, a bili su dužni da se obrate ljudima i kažu, na primer, „remetite javni red i mir, dajemo vam toliki rok da se povučete“. Oni su bez ikakvog upozorenja napali građane, bačeni su topovski udari, počeli su da lupaju u štitove. Nisu se ponašali kao policija već kao Zulu pleme, potpuno nezakonito.
Jaz između građana i policije je ogroman, ima li načina da se to promeni?
Nepoverenje je ogromno i ja ne vidim način kako to poverenje može da se ponovo uspostavi, ako je i postojalo. Poslednjih 14 godina je poverenje građana polako opadalo, a sada je na najnižem nivou. Trenutno je situacija takva da građani izbegavaju da bilo kakav slučaj prijave policiji i gledaju da se na svaki način, ako je moguće, problemi reše bez nje. Govorim o svom gradu. Poverenje građana u policiju je ravno nuli. Ljudi koji mogu da ga vrate su oni poput Katarine Petrović koja je targetirana umesto da bude simbol iskrenog i dobrog rada u policiji i tu ne mislim samo na onaj slučaj zbog koga je progonjena. To je žena koja zna sve policijske procedure, ljudi joj veruju.
Policajci su 14. avgusta u Valjevu maskirani, bez oznaka i nisu hteli da komuniciraju sa mnom. Bilo ih je šezdesetak. Prvo sam prepoznao devojke. Kad sam prišao bivšem kolegi, on je odmahnuo glavom i rekao: „Molim te, nemoj mi pričati ništa“
Poverenje ne postoji ni unutar samog MUP, svi su stalno na proveri i o svemu odlučuje vrh policije…
Sa tom centralizacijom nije počelo nedavno, već 2014 kada je ministar postao Nebojša Stefanović, do tada je postojala mogućnost da se u vezi s nekim policijskim postupcima ili radnjama samostalno istupa, na primer po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja. Znam kako sam ja lično postupao do 2014, jer sam bio jedno od ovlašćenih lica, i kada bi građanin podneo zahtev odgovarao sam po najboljem znanju ili dokumentima koje posedujemo u arhivama. Od 2014. depešama je „naređeno“ svim ovlašćenim licima da odgovore građanima moraju prvo da pošalju u sekretarijat MUP. Onda bi oni to korigovali, menjali, precrtavali, što je za mene lično bilo veliko poniženje. Ako sam ja potpisao neko rešenje kojim se građaninu daje, ili uskraćuje, neka informacija, to je moja odluka iza koje stojim i spreman sam da odgovaram, ako je bila nezakonita. Dešavalo se da su meni menjali odgovore i ja to nisam hteo da potpišem, pa onda kreće preganjanje i ubeđivanje. Ta centralizacija je klasično ispiranje mozga.
Vi ste se bavili nekom vrstom unutrašnje kontrole u MUP, a kaže se ako nemate službu unutrašnje kontrole vi zapravo nemate policiju. Međutim, ta stvar kod nas ne funkcioniše.
To loše funkcioniše, ne deluje ozbiljno. Ono kako sam ja taj posao razumeo, to se ne događa. Podnose se krivične prijave, ali samo kada su u pitanju neke političke stvari kao protiv Katarine. Ko će da vodi istragu protiv policajaca koji su tukli decu avgusta prošle godine, koja policija će to da uradi? Bez tužilačke policije nema ni pravih istraga niti adekvatnog nadzora nad radom MUP. Ona mora da bude van sistema MUP, ne sme da bude pod uticajem ni ministra ni direktora policije, nego pod direktnom kontrolom nekog pravosudnog organa.
To se često čuje i iz tužilačke organizacije, koja trpi opstrukcije policije…
Da, imao sam prilike da upoznam tužiteljku Bojanu Savović, ona je jedna izuzetna žena, kao i naša Katarina…
Rekli ste jednom da su žene hrabrije…
Eto vidite Katarina je i dalje u tom MUP, ja nisam. Dva osećaja su dominantna kada se dođe u neku tešku situaciju. Ili ćete da se borite, ili ćete da se sklonite. Žena ima taj odbrambeni mehanizam da može da zaplače. Može malo da se povuče, pa da nastavi da se bori. Kod mene je to drugačije. Da sam ostao tamo, napravio bih sebi veći problem. Ja sam se sklonio, podneo sam taj zahtev, a Katarina je ostala da se bori. Prolazi kroz jako teške stvari, ceo rukovodeći kadar je ignoriše, raspoređena je na radno mesto koje je daleko ispod njenih kompetencija, ja na to nisam hteo da pristanem. Ostala je da se bori, i zato mislim da je hrabrija. Ne zbog toga što je uradila ranije, već zbog toga što danas radi.
Podneo sam sedam zahteva za pristup javnim informacijama vezano za prebijanje demonstranata i tražio prezime i broj službene značke za identifikaciju svih policijskih službenika koji su te večeri bili na ulicama Valjeva. Po mojoj evidenciji, bilo ih je oko šezdeset
Sam način na koji se vode disciplinski postupci protiv nje je skandalozan, ona je imala 11 takvih postupaka, a sada tri ili četiri, gde joj se uvek iste stvari stavljaju na teret. Da je u nekoj emisiji nešto rekla i na taj način narušila ugled MUP. Ista činjenična stanja, isti svedoci. Odbili su da se ti postupci objedine zato što im je cilj da je iscrpljuju. Sve ukazuje na to da je rukovodioci u MUP targetiraju, da prikupljaju podatke o njoj. Teško je kada znate da neko prati svaki vaš korak i izjavu. To je klasično proganjanje i to traje i dalje.
Kakva je situacija u policijskoj upravi Valjevo?
Trenutno u ovdašnjoj policiji važi zavet ćutanja. Dosta njih je učestvovalo u nezakonitim radnjama 14. avgusta 2025. i do sada nisu procesuirani. Pretpostavljam da im je to odbrambeni mehanizam u slučaju da se protiv njih pokrene krivični ili disciplinski postupak. Podneo sam sedam zahteva za pristup javnim informacijama vezano za prebijanje demonstranata i tražio prezime i broj službene značke za identifikaciju svih policijskih službenika koji su te večeri bili na ulicama Valjeva. Po mojoj evidenciji bilo ih je oko 60. Postavio sam pitanje ko je naredio upotrebu suzavca, koju vrstu suzavca su upotrebili, tražio sam izveštaj svakog policijskog službenika koji je primenjivao sredstva prinude, tražio sam i ocenu njihovih starešina, to su javni dokumenti. Za četiri su rešenjem odbili moj zahtev, a za tri su odgovorili da ne poseduju podatke, što znači da se to nije ni desilo, dakle da nijedan policijski službenik nije procesuiran za postupanje 14. avgusta.
Policija odgovara kroz neki tihi štrajk, traže se rešenja o premeštaju, bolovanja. Znam da je nekoliko njih tražilo neplaćeno odsustvo, ali im nije odobreno jer se to sada smatra nekom vrstom izdaje
Pošto su odbili, pisao sam četiri žalbe koje je sve usvojio poverenik, ali posle četiri meseca umesto najduže dva, tako da tu ima nezakonitosti u njegovom radu, jer informacija koja nije pravovremena, nije informacija, pa sam zbog njegovog postupanja podneo četiri tužbe Upravnom sudu. U međuvremenu je poverenik odgovorio na te žalbe, ali mora biti sankcionisan. Poverenik je naložio PU Valjevo da te podatke dostavi, ali je i taj rok od 15 dana prošao, tako da sam sada u fazi sastavljanja odgovarajućih optužnih akata protiv rukovodilaca PU Valjevo jer sada i oni prekoračuju rokove nepotrebnim odugovlačenjem.
Upotreba soničnog oružja u Beogradu najavila je nasilje u Valjevu i drugim gradovima, ali i dovela ultralojaliste na čelo policije. Imaju li građani policiju ili je ona partijska?
Bio sam u Ulici kneza Miloša, kada se napad desio i bilo mi je čudno da nikoga nije bilo iz obezbeđenja na traktorima oko Dvorskog parka, odjednom su nestali. Mi smo čuli nešto kao neki top. Neka vrsta soničnog oružja je upotrebljena. To je bila jedna demonstracija sile, i trebalo je da pošalje poruku svim ljudima koji su bili na ulici, da ih uplaši i pokaže dokle je ovaj režim spreman.
Mi naime nemamo rukovodstvo policije. Nemamo ozbiljne i odgovorne ljude koji jedan sistem mogu da organizuju na zakonit način. Ovaj rukovodeći kadar u MUP, direkciji policije i u policijskim upravama, jednostavno nije kadar da upravljanje policijom organizuje na pravilan i zakonit način.
