Na prvi pogled jedino se zaljubio u košarku. Zbog te ljubavi, kada nije bila uzvraćena pobedom, dugo je znao da pati, do pozne igračke jeseni između zidova pojedinih spavaćih soba. Umeo je na pola puta da odustane od letnje razbibrige i, vrati se da pomogne reprezentaciji. Sa najvećim sportskim uspesima jedino ne može da poredi rođenja naslednika. Skoro da ne postoji želja koju nije ostvario. Čak i politika…
Dejan Tomašević je novi predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. U ovom veku, posle Vlada Divca i Božidara Maljkovića, u nizu, treći nekadašnji punokrvni košarkaški borac na tom mestu. U funkcionerskoj fotelji, ne prvoj u postigračkoj karijeri, ali, svakako, najprestižnijoj.
Nekadašnji centar Crvene zvezde, Partizana, Budućnosti, Taukeramike (današnja Baskonija),Valensije, Panatinaikosa, PAOK, esktra trofejni reprezentativac, svetlosti beogradskog velegrada ugledao je jednog majskog dana 1973. Rastao je u čuvenim novobeogradskim blokovima, a na pragu gimnazije, postao je „brđanin“.
Na Banovom brdu je pomalo sanjario kako bi mogao da postane brucoš nekog tehničkog fakulteta, sve dok mu se košarka nije ozbiljno prikrala. Pre toga je bilo malo fudbala, pa još u crno-belom dresu na nagovor tadašnjeg komšije, Milutina Šoškića, legendarnog golmana. Presudila je porodična zvezdaška opredeljenost i, promena sporta.
Pod obručima nije viđen kao budući majstor ničijih lopti, ali je spasilac bio Mile Protić, koji ga je gurnuo u juniore Crvene zvezde. Kasnije je došao na red prvi tim, Duško Vujošević kraj aut linije, treninzi da kolabira, pokušaj odustajanja i, nastavak na nagovor trenerskog simbola crno – belih. Sa klubom sa Malog Kalemegdana, radovao se decenijama čekanoj tituli, ali i u sred jedne sezone dogovorio prelazak u Humsku.
Prve pripreme reprezentacije
Kada ga je Dušan Ivković pozvao na pripreme za Evropsko prvenstvo 1995. mnogo godina kasnije, otkrio je da na prvom treningu nije uspeo da pogodi nijednu kretnju u napadu pored Divca, Đorđevića, Bodiroge, Danilovića, Paspalja, Rebrače… Nije bilo zadirkivanja slavnih saigrača, samo znoja i suza radosnica heroja nacije koji su izmislili šampionske dočeke na skupštinskom balkonu u Beogradu. Tomaševiću se baš tom prilikom omakla neprimerna pesmica na nivou najboljih hrvatskih košarkaša, koji su veče ranije sišli sa postolja za medalje u Atini, kada su reprezentativci SR Jugoslavije prozvani da prime zlato.
Patike je obesio 2009, a od aprila 2011. do novembra 2019. sledi angažman u KSS. Kao potpredsednik za takmičenja, pa generalni sekretar. Kandidatura za predsednika FIBA Evrope nije prošla, nakon čega odlazi iz Kuće košarke.
Na pitanje otkud toliko sportista u politici, odgovorio je da su to borci za svoju zemlju i slavu naroda („tako smo naštelovani“ ). Prvo je parafirao podršku kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Srbije marta 2022. u maju sledeće godine postao je član, a februara 2024. i poslanik SNS u Skupštini Srbije. Tome bi trebalo dodati i član uprave preduzeća „Ekspo 2027“.
Samo skica za portret Dejana Tomaševića, novog predsednika Olimpijskog komiteta Srbije.
Pun koš medalja
Sa reprezentacijom je osvojio pet titula (tri evropske, dve svetske), olimpijsko srebro i kontinentalnu bronzu. Uz Dejana Bodirogu, najtrofejniji je reprezentativac posle raspada SFRJ. Nacionalne šampionate je pokupio gotovo sa svim klubovima gde je igrao, a u dresu Panatinaikosa i Evroligu 2007. Bio je i evroligaški MVP, u dva navrata idealna petorka Evrolige.
U dresu večitih rivala i Budućnosti osvojio je po dva nacionalna šampionata, plus Kupove sa crno-belima i „đetićima“. Sa Taukeramikom, dupla kruna, ULEB Kup sa Valensijom (Pamesa), plus šest trofeja sa Panatinaikosom.
