Za ulogu Zorana Đinđića, Dragan Mićanović je dobio nagradu na AFA festivalu (Adriatic Film & TV Awards ili Adriatic Film & TV nagrade) u Tivtu, proglašen je za najboljeg glumca u TV serijama na prostoru cele bivše Jugoslavije. O nagradama je odlučivalo 560 umetnika. Sa njim smo razgovarali nekoliko sati pre nego što je, kao nagrađeni glumac, izašao na binu i poručio da svoju nagradu posvećuje ekipi serije Sablja i studentima.
Umetnička scena u Srbiji danas često liči na bojno polje: između političkih pritisaka, cenzure i borbe za slobodu stvaranja, umetnici svakodnevno balansiraju između kreativnosti i rizika. Mićanović, koji je nagrađen za ulogu Đinđića u seriji koja je povezala čitav region, govori o izazovima i odgovornosti glumaca u ovakvom okruženju: „Nema predaje, nema dizanja ruku i priznavanja poraza“, kaže on, naglašavajući da sloboda umetnika nije luksuz, već osnovni preduslov za rad.
Završio je snimanje velike serije Mihajlo Pupin, a trenutno radi na predstavi Narodni poslanik, pokazujući kako se angažman i strast prema umetnosti nastavljaju uprkos svim izazovima. Uskoro ćemo ga gledati u još jednoj domaćoj seriji.
Šta možete da nam kažete o „Crnoj svadbi“ i ulozi u toj seriji?
Pa jeste neobična, neobična uloga. Mračna.
Serija je, zanimljivo, dospela do publike čak i pre zvanične premijere — putem piratskih snimaka koji su se pojavili na internetu pre dve nedelje.
Ne znam više šta treba da se desi da se vratimo u neke legalne vode. Sve se oko nas raspada, pa evo sad opet se pojavljuje i piraterija. Čemu? Nešto što je proizvod koji bi trebao da ima svoj legalni put, sada se pojavljuje ovako. Stvarno ne znam. I čemu to služi? Zašto bi ljudi gledali piratske snimke koji verovatno nisu ni kvalitetni kako bi trebali biti? To je sada još jedna stvar koja se dešava u našoj umetničkoj sferi. Samo mogu da apelujem na ljude: nemojte gledati piratske verzije.
Umetnička scena u Srbiji danas deluje kao svojevrsno bojno polje – između političkih pritisaka, cenzure i borbe za autonomiju umetnosti. Kako je uopšte moguće raditi i stvarati u takvom okruženju?
Teško. Teško, ali s druge strane izazovno. Nema predaje, nema dizanja ruku i priznavanja poraza, ne. Niti nam to pada na pamet.
Kada pogledamo proteklu godinu u Srbiji — godinu obeleženu društvenim potresima i burnim promenama — primetno je da su iza mladih ljudi koji su prvi ustali najpre stali njihovi profesori, a ubrzo zatim i glumci.
Pa znate kako… Tolika društvena odgovornost da se zauzme stav, da se pokaže u zemlji u kojoj se svi plaše da kažu šta misle, je neophodna. Ugrožena nam je sloboda.
A glumcu ako oduzmete slobodu, oduzeli ste mu sve. Glumac bez slobode ne može da bude glumac. Mi ne možemo da izađemo na scenu ukoliko nemamo slobodne ruke i noge i slobodnu glavu da mislimo. Mi bez toga ne postojimo.
Kako ćete vi da odigrate bilo koji lik iz istorijske čitanke, iz književnosti, iz savremenog doba? Kako ćete da ga obradite ako nemate slobodu da o njemu mislite široko, a ne samo kao konj zauzdan, onako kako onaj ko ima korbač kaže? Da nas voze kao konje – ne može. Dakle, ugrožena nam je sloboda. Nemamo izbora, uopšte.
Čini se da više nema ni straha, ni opreza, ni onog osećaja da su ljudi isti kao pre. Sve je nekako ogoljeno. Da li to znači da smo stigli do kraja jedne epohe?
Da. Pa ne, šta još mogu da nam urade, šta? Ukinuli su, Narodno pozorište. Pa šta još mogu da ukinu? Da ukinu sva pozorišta, da nas sve pootpuštaju. Bitef – ukinuli, Fest – ukinuli, srozavaju kulturu koja je na procentu budžeta nula, ne znam koliko već godinama. I šta ćemo sad?
Šta ćemo?
Pa borit ćemo se. Pa, nemamo kud. Šta hoćete od nas? Da kažemo da, ma u pravu ste, ne treba da postojimo. E pa nećemo otići.
Igrali ste Zorana Đinđića u „Sablji“, a čini se da je zahvaljujući seriji postao bliži novim generacijama. Mislite li da je to uticalo na mlade koji nisu ni rođeni u vreme tih događaja – da se politički probude?
Ja sad ne želim da seriji dajem neke značaje koji možda nisu realni, ali znam činjenice. Činjenice da su mene, na primer, studenti zvali, a znam i još neke kolege, odmah po izbijanju studentskih demonstracija, posle pada nadstrešice i ubistva 16-oro ljudi. Da gledaju dve epizode serije i da žele da diskutujemo malo.
Oni nisu bili rođeni tada kada je Zoran ubijen. Ti klinci, ti studenti – za mene klinci, ali u mnogo čemu nisu ni blizu više klinaca, niko od njih nije bio rođen kada je Đinđić ubijen. Ali su osetili potrebu i shvatili da ono što danas žive, jeste posledica i toga. Da li su to shvatili iz serije?
Da li ih je serija ponukala da pretražuju, slušaju govore Zorana Đinđića, čitaju njegove misli, njegove ideje ne znam. Ceo splet okolnosti je uticao je na njih.
Mislite li da bi Zoran Đinđić, baš ovakav kakav je bio, danas mogao da bude prihvaćen u našem društvu?
To je teško pitanje. Pa znate kako, Zoran je u svoje vreme bio uvek u manjini. Zato ga valjda i razumem. I moje političko mišljenje, otkako sam politički svestan, je u teškoj manjini.
Ja sam toga svestan. Nemam problem sa tim, ali imam problem kada većina hoće da mi oduzme slobodu. I mislim da je i Zoran imao isti taj problem. Nije dozvoljavao da mu iko oduzme slobodu, slobodu misli. Doći će nove generacije – ne moraju da budu kao Zoran, ali neka budu svoji, i neka budu na strani pravde i pravičnosti.
Ako pogledamo istoriju, primećujemo kako se ciklusi borbe za slobodu stalno ponavljaju. Gde, po vašem mišljenju, pravimo greške?
Recite mi, da vam kažem. Kako da znam? Ja sam kao klinac mislio da je fašizam pobeđen. Da ga više nema. I da je nepojmljivo da se pojavi, a onda prvi šok doživim u svojoj mladosti. Vidim ratove svuda oko sebe, u celom regionu, pa i kod nas.
Onda nakon toga, kad se to završi, pomisliš – od ovog ne može gore, a onda dođe do toga da je ‘pobalkanio’ ceo svet. I onda se pitate – pa dokle? Stvarno ne znam.
Vratimo se seriji Sablja. Kod nas je doživela odličan prijem, uz očekivane polemike – bunili su se i oni koji su prikazani, ali i oni koji nisu.
Polemika je jako dobra. Mi smo to znali od samog početka kada smo se upustili hrabro da tematizujemo period Zorana Đinđića i ubistva u seriji Sablja. Znali smo da će biti polemika.
Računali smo na to i želeli smo to. Da malo pričamo o tome. Da malo lečimo rane koje su još uvek sveže. Mi danas živimo ovako zato što je taj metak pogodio u metu. Nažalost. Tako da moramo da se lečimo kroz priču. Neke teme koje nas bole, želimo da o njima govorimo. Da bismo se izlečili, moramo da budemo malo zdravije društvo.
Sablja je na ovom festivalu, a AFA deluje kao ogledalo najboljeg što region može da ponudi – gotovo sve bivše jugoslovenske zemlje okupile su se u pokušaju da stvore nešto značajno. Koliko je važan ovaj festival za Vas?
Mislim da je jako važan. Da se okupimo, da razmenjujemo iskustva, da stvaramo nove projekte. Mi to već radimo. Ovo je, kako bih rekao, i kruna celog našeg posla.
Povezali smo se jako brzo, jer je to priroda našeg posla. Da se povezujemo, da radimo zajedno, stvaramo nove priče. Nadam se da će ovo opstati i da će da raste vremenom.
