Vlast je bankrotirala politički, moralno i intelektualno, ali Srbiji nije potreban još jedan sveznajući autoritet, već stručni ljudi. Znam da na univerzitetu, u našem društvu i dijaspori ima puno takvih ljudi, voljnih da od Srbije naprave mesto za dostojanstven život, ali građani su ti koji bi trebalo da im daju šansu
Da je slučajni putnik namernik tog 31. marta banuo u Vasinu ulicu i na Studentski trg, verovatno bi pomislio da je naleteo na opsadno stanje ili kakvu talačku krizu. Čak i za standarde ovih prostora, decenijama „ogrezlih“ u demonstracije i svakojaka previranja, situacija je bila eksplozivna. Upad pripadnika Uprave kriminalističke policije u Rektorat Univerziteta izazvao je sukobe koje već skoro godinu i po dana inicira režim, nespreman da prihvati odgovornost za potpunu kriminalizaciju društva. Pod izgovorom da ispituje tragičnu smrt studentkinje Filozofskog fakulteta, jedinica Marka Krička napravila je premetačinu u Rektoratu, a glavni „zatočenik“ je bio rektor Vladan Đokić.
„Nije mi bilo dozvoljeno da izađem iz kancelarije. Nisu mi rekli koliko će pretres trajati i to je bilo zaista opsadno stanje u Rektoratu. Iako je namera bila da se osetimo poniženo, svi zaposleni u Rektoratu pokazali su strpljenje i dostojanstveno i profesionalno držanje. Svima je jasno da je cilj istrage bilo zastrašivanje, jer Rektorat nema nikakvu vezu sa tragedijom na Filozofskom fakultetu. Cilj je bilo kreiranje slike: policija u Rektoratu, rektor kao ’osumnjičeni’, Univerzitet ’na kolenima’. Ta slika je trebalo da sve nas zaplaši i ponizi“, opisuje dramatične događaje u intervjuu za Radar Vladan Đokić.
Predsednik kaže da je moj govor bio politički. Naravno da je bio. Kada vam policija upadne na Univerzitet, svaka reč postaje politička. Kada jedan ministar preti kovčezima, a drugi da mogu da vas otvoreno ubijaju, svaki otpor je politički
Rektor, međutim, smatra da je vlast postigla sasvim suprotan efekat. „Strepnja za Univerzitet i prenos uživo koji je bio u funkciji tabloidne kampanje, a ne utvrđivanja istine, izazvali su još jedan talas nezadovoljstva akademske zajednice i građana. Tek kada je pretres završen i kad su sačinjeni izveštaji, dozvoljeno mi je da se obratim kolegama i građanima koji su čekali ishod ovog svojevrsnog maltretiranja. Prizori koje sam doživeo u samo jednom danu – invazija policije umesto diplomatski razgovor sa belgijskim ambasadorom i Studentski trg preplavljen nadom – obavezuje me da istupim odlučno, dosledno i odgovorno“, poručuje Đokić.
Kako tumačite činjenicu da policija nije bila na Filozofskom fakultetu, gde se tragedija dogodila, već joj je meta bila uprava Univerziteta?
Odgovor je jasan svima: nažalost, nisu došli da istraže smrt jedne studentkinje. Došli su da kazne rektora koji je stao uz studente i koji ne pristaje na poniženja. I da se pošalje poruka svakom profesoru u Srbiji: evo šta se dešava svakome ko ne pristaje na ucene, ko ne popušta pod pritiskom. Ali ta poruka se vratila kao bumerang. Ne samo Univerzitet, svet vidi i reaguje solidarno sa nama.
Rekli ste da policija pre ovoga nije ušla na Univerzitet od kraja Drugog svetskog rata. Da li ste, ipak, očekivali ovakav protivpravni državni desant, imajući u vidu, najpre medijsku pripremu u kojoj ste vi i dekan Filozofskog fakulteta Danijel Sinani optuživani za ubistvo, da se predsednica parlamenta Ana Brnabić prema vama ponašala islednički na skupštinskom Odboru za obrazovanje i činjenici da je pokušala da politizuje slučaj i poveže studentske blokade sa pogibijom studentkinje? Da bi se naposletku zapitala i da li je to Rektorat ili teroristička ćelija?
Nažalost, mogli smo da očekujemo nastavak iste režije. Ne zato što je to normalno, već zato što su studenti u proteklih 16 meseci potpuno ogolili ovaj režim i njegovu mašineriju koja je sad pred potpunim kolapsom. Kada vam najpre tabloidi objave da ste ubica, pa vas predsednica parlamenta ispituje kao da ste pred narodnim sudom, pa ministar kaže roditeljima da ne upisuju decu na „blokadne“ fakultete jer će ih „vratiti u kovčegu“, onda znate da policija dolazi. To je eskalacija napada na Univerzitet, po unapred smišljenom scenariju.
Građani su 15. marta prošle godine pokazali spremnost i ako izbori budu na Vidovdan, spremni su. Ako budu u novembru, spremni su. A ako se predsednik opet predomisli, to će samo potvrditi da sve vreme zna kakva je izborna volja građana
Predsednica Skupštine je na Odboru pitanjem sugerisala da je Rektorat teroristička ćelija. Ta vrsta ophođenja je neprihvatljiva, i za ulicu i za parlament. Rektorat je institucija stara dva veka. Ta kuća je dom nobelovaca, akademika, najboljih umova Srbije. Mora se biti dostojan takvog kulturnog nasleđa. Svako skrnavljenje, pa i verbalno je neprihvatljivo. Da je Rektorat teroristička baza to je željena slika ove vlasti koja govori o njima, ne o nama. Makijaveli je pisao da autokrate uništavaju protivnika tako što ga proglase neprijateljem naroda, jer je tako lakše opravdati represiju. Ovo je taj scenario, uživo.
Vlast se tu nije zaustavila, pa je ministar Darko Glišić roditeljima javno poručio da „decu ne upisuju na blokaderske fakultete, jer će ih vratiti u kovčegu“? Šta vama govori apel jednog ministra da se praktično bojkotuju državni univerziteti, od kojih je Beogradski najbolje plasiran na Šangajskoj listi?
Beskrupulozno i izopačeno. Univerzitet u Beogradu je među prvih 1,9 odsto univerziteta na svetu prema Šangajskoj listi. Na tom univerzitetu studiraju deca ove zemlje i predaju izvrsni ljudi. I jedan ministar preti roditeljima kovčezima. To nije politika. To je propaganda. Hoće li odgovarati ministri koji su se stavili u funkciju propagande? Roditeljima i budućim studentima kažem: na Univerzitetu se mladi ljudi uče da misle, da pitaju, da traže istinu, da budu svoji, da se ne plaše.
Jasno ste rekli da je namera režima bila da se ponize akademska zajednica, Univerzitet i vi kao rektor. Da li je vlast u tome uspela i šta ste te večeri videli sa balkona na ulicama, ispred Rektorata?
Izašao sam na terasu Kapetan Mišinog zdanja posle deset sati zatvorenosti. I video sam nešto što nikada neću zaboraviti. Hiljade ljudi. U mraku. Na kiši. Čekali su satima ishod pretresa. Niko ih nije pozvao. Niko im nije platio. Niko im nije rekao da dođu. Došli su jer su odlučili da dođu. Vlast je htela sliku poniženog rektora. Dobili su sliku naroda koji stoji. Da li su uspeli da me ponize? Ne. Ponizili su sami sebe. Jer kada šalješ policiju na univerzitet, to nije snaga. To je priznanje da si izgubio sve argumente.
Nezadovoljstvo nema lidera, ima razloge. Jasno je od početka da je za politički obračun potrebna jedna osoba na koju će udariti svom silom. Nisu je našli jer pobunjeno društvo nema lidera, iskonstruisali su protivnika i rektor im je bio prva meta
Da li ovakvo bezobzirno postupanje vidite kao intenciju vlasti da uništi Univerzitet, jer ga percipira kao jezgro pobune? I da umesto državnih instalira privatne univerzitete, koji će biti po njihovoj volji?
Da, to je dugoročna strategija. I to treba reći otvoreno. Dvanaest godina ova vlast sistematski uništava državno, svima dostupno obrazovanje. Smanjuje budžete. Ponižava profesore. Postepeno kruni, a onda i napada autonomiju. A istovremeno, favorizuje privatne univerzitete, bez akreditacije, bez proverenog kvaliteta, ali sa ideološkim i nacionalnim predznakom. Razlog je prost: naš univerzitet proizvodi ljude koji misle. A ljudi koji misle su opasni za vlast koja se oslanja na strah, neznanje i mržnju. Zato je Univerzitet u Beogradu tvrd orah, ne zato što smo političari, već zato što smo obrazovana Srbija koja ne pristaje da se unizi. Ljudi na univerzitetu su istinoljubivi i slobodoumni i to se brani svim bićem.
Da budem još precizniji, da li je ovo pokušaj „ubistva“ najjačeg protivnika, imajući u vidu da su studenti, uz podršku profesora, vodili pobunu i iz temelja poljuljali vlast?
Koristite reč „ubistvo“ metaforički. Ali da, ovo je pokušaj političkog i društvenog uništenja, kako kažete, protivnika koji rezultira samouništenjem ove vlasti. Šesnaest meseci studenti stoje na ulicama. Više od pola miliona ljudi je izašlo 15. marta prošle godine na ulice glavnog grada pokazujući da ova vlast više nema legitimitet. Vlast nije uspela da slomi pobunu ni batinama, ni zvučnim topovima, ni kriminalnim prijavama, ni skarednim zakonima, ni tabloidnom propagandom. Nezadovoljstvo nema lidera, ima razloge. Jasno je od početka da je za politički obračun potrebna jedna osoba na koju će udariti svom silom. Nisu je našli jer pobunjeno društvo nema lidera, iskonstruisali su protivnika i rektor im je bio prva meta od samog početka. Srljaju iz greške u grešku jer nisu razumeli ili nisu uspeli da ovaj pokret poistovete sa jednim čovekom.
Vlast je htela sliku poniženog rektora. Dobili su sliku naroda koji stoji. Da li su uspeli da me ponize? Ne. Ponizili su sami sebe. Jer kada šalješ policiju na univerzitet, to nije snaga. To je priznanje da si izgubio sve argumente
Koliko su, prema vašem mišljenju, i rezultati lokalnih izbora čiji ishod pokazuje trend dramatičnog pada podrške vlasti doprineli ovom nasrtaju na Univerzitet? Da li je režim uplašen time i da li su svi ovi napadi pokušaj da se pad rejtinga i SNS i njihovog neformalnog, ali jedinog lidera, gurnu u drugi plan?
Lokalni izbori 29. marta jasno su pokazali trend: vlast gubi podršku, i oni to znaju. Čak i u njihovim najjačim opštinama, brojevi padaju. Studenti su postigli ono što 16 meseci pokušavaju, probudili su glasače koji su ravnodušni, pomirljivi, koji nisu videli političku alternativu.
Sutradan, nakon takvih rezultata, pravi se predstava – policija ulazi u Rektorat. To nije slučajnost. To je panika. Ovo je klasična taktika autokrate u trenutku kad gubi kontrolu, pravi krizu. Menja temu. Umesto da se u javnosti priča o izbornom debaklu, priča se o policiji u Rektoratu. Ali i ta taktika je propala, a panika se nastavlja. Univerzitet je jedinstven, ne ćuti, traži istinu i traži pravdu.
Teško je očekivati da će se vlast zaustaviti, očekujete li dalju represiju prema Univerzitetu? Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković najavljuje da je vreme da ministarstvo preuzme „štafetnu palicu“ upravljanja fakultetima od dekana. Ukoliko se to dogodi, kako ćete odgovoriti i braniti se? I da li bi vlast mogla „štafetnu“ zameniti bejzbol palicama?
Dalju represiju ne samo da očekujem, siguran sam da dolazi. Pod naletom panike, ova vlast ne zna da se zaustavi. Što se tiče najave da ministarstvo preuzme upravljanje fakultetima, to je drugim rečima objava rata akademskoj autonomiji. A vaše pitanje o bejzbol palicama, mi smo ih već videli. Na ulicama. Znamo ko ih šalje. I znamo da je za svaku palicu koju pošalju, odgovor hiljade studenata koji ne odustaju. Neće nas slomiti. Jer ne možete slomiti činjenicu da je znanje moć, a mi imamo znanje. Suprotstavićemo se kako znamo i na način koji nam priliči, ličnim integritetom i jedinstvom koje smo postigli.
I bejzbol palice smo već videli na ulicama. Znamo ko ih šalje. I znamo da je za svaku palicu koju pošalju, odgovor hiljade studenata koji ne odustaju. Neće nas slomiti
Da li posle zloglasnog Šešeljevog zakona o univerzitetu iz devedesetih, „Mrdićevih“ pravosudnih zakona, sada očekujete i jednako represivni zakon Dejana Vuka Stankovića?
Ne pristajem da učestvujem u već poznatim obrascima „uvođenja reda“ autokratskog režima. Šešeljev zakon je devedesetih ugušio univerzitetsku autonomiju i proterao najbolje profesore sa univerziteta. Sada najavljuju nešto slično, preuzimanje kontrole nad fakultetima pod izgovorom „reforme“. Ali postoji razlika između devedesetih i danas, upravo u odnosu prema univerzitetu i obrazovanju: danas imate pola miliona ljudi koji su na ulici pokazali nezadovoljstvo ovakvim vođenjem ključnih državnih resora. Danas imate akademsku zajednicu koja je većinski ujedinjena. Javnost brani javno obrazovanje. Danas imate ceo svet koji gleda šta se preduzima protiv obrazovanja i vladavine prava u Srbiji. Univerziteti širom Evrope pružaju punu podršku Univerzitetu u Beogradu kao respektabilnom partneru. Šešeljev zakon 2.0 je kraj ovog režima, a ne kraj Univerziteta.
Neke vaše kolege, poput dekanke FPN-a Maje Kovačević, ocenili su da je upad u Rektorat autogol vlasti i da su umesto poniženog Univerziteta i rektora dobili pobednički govor. Da li je ovo vaša pobeda ili, kako ste rekli, njihovo priznanje poraza, jer kad vlast šalje policiju na Univerzitet to znači da je izgubila sve argumente?
Dekanka Kovačević je u pravu. Ovo je njihov autogol u našu korist u iscrpljujućoj utakmici kojoj se, nadam se, nazire kraj. Ovo je gol u čast svakog studenta i profesora koji je te večeri stajao ispred Rektorata. Kada imate takvu mašineriju kakvu je stvorila ova vlast, a opet mora da koristi silu protiv jednog univerziteta, to znači da ste bankrotirali – politički, moralno, intelektualno.
Sistematski se uništava državno obrazovanje, jer ono proizvodi ljude koji misle. A ljudi koji misle su opasni za režim koji se oslanja na strah, neznanje i mržnju
S druge strane, predsednik Aleksandar Vučić je ocenio da je vaš govor bio politički i bez harizme. Kako na to odgovarate?
Predsednik Srbije je u ponoć otišao na televiziju da komentariše govor jednog profesora. Predsednici to ne rade. Kaže da je govor bio politički. Naravno da je bio politički. Kada vam policija upadne na Univerzitet, svaka reč postaje politička. Kada jedan ministar preti kovčezima, a drugi da mogu da vas otvoreno ubijaju, svaki otpor je politički. Kad prorežimski mediji krenu u kampanju protiv univerziteta, svako javno istupanje mora biti političko. A što se tiče harizme, o tome ne odlučujemo ni ja, ni on. U utorak uveče hiljade ljudi nisu došle da bi gledale moju harizmu, već da odbrane Univerzitet.
Javnost je u vašem govoru i pojavi svakako prepoznala sliku pobednika, komentariše se da ste u prostorije Uprave ušli kao rektor, a izašli kao predsednički kandidat. Da li i vi tako vidite svoju ulogu, da li smo u utorak uveče videli predsedničkog kandidata Vladana Đokića? Da li ste spremni za takav politički angažman i sve što uz njega ide?
Nama je toliko potrebna pobeda u ovom meču, da se to proglašava i tamo gde za to nema mesta. Ja sam rektor Univerziteta u Beogradu i redovni profesor Arhitektonskog fakulteta. Tu je moja uloga, moje profesionalno opredeljenje i moja pripadnost. Još nešto bi trebalo imati u vidu – ne stupa se ni na jednu od akademskih pozicija preko noći. Kao što se one preko noći ne napuštaju. Za akademsku karijeru su potrebne decenije rada, predanost i posvećenost, kako u sticanju naučnog i profesorskog zvanja, tako i u daljem angažovanju na vodećim, upravljačkim pozicijama – postepeno, u svojstvu prodekana, dekana, do najvišeg zvanja koje nosim danas. Sva ta zvanja stiču se u kolektivu, u akademskoj zajednici.
Nakon rezultata lokalnih izbora koji su pokazali da vlast gubi podršku, pravi se predstava – policija ulazi u Rektorat. To nije slučajnost. To je panika. Ovo je klasična taktika autokrate u trenutku kad gubi kontrolu, pravi krizu. Ali i ta taktika je propala, a panika se nastavlja
Dilema da li se prihvatiti drugačije uloge u društvu ili ostati u okvirima akademske sfere, u našoj sredini, naročito danas, za mnoge je neobična, riskantna, iz nekog ugla hazarderska stvar. To nije moj ugao. Do sada, svakim potezom vlast je pokazala da joj je univerzitet neprijatelj, a 31. marta uveče, okupljeni studenti, profesori, dekani, građani pokazali su da je odbrana univerziteta patriotski čin. U takvim okolnostima, mislim da sam svojim stavom pokazao mogućnost za promenu političke kulture u Srbiji od ultimativno autoritarne i liderske do istinski demokratske. Sve što ja mogu postati u ovom procesu dugujem poverenju ljudi oko mene i podršci studenata koji su i igrači odbrane i napada u ovom meču. Za pobedu je nužno da svi budemo savršeno uigrani i slušamo najbolje među nama.
Iako je predsednik prošlog utorka „zapretio“ da bi izbori mogli biti već za Vidovdan, da li vi očekujete vanredne parlamentarne izbore pre redovnih predsedničkih, na proleće naredne godine? I šta bi vama lično više odgovaralo, da budete kandidat za predsednika ili za premijera?
Čuo sam da je predsednik pomenuo izbore. Dobro. Građani to traže više od deset meseci. Nadam se da ovaj put misli ozbiljno, jer do sada je obećavao i poništavao toliko puta da je teško pratiti. Građani koji su se okupili 15. marta prošle godine u Beogradu, pokazali su spremnost – ako izbori budu na Vidovdan, spremni su. Ako budu u novembru, spremni su. A ako se on opet predomisli, to će samo potvrditi da sve vreme zna kakva je izborna volja građana Srbije.
Što se tiče eventualne premijerske ili predsedničke uloge, odrediće je studenti i potvrditi građani. Srbiji ne treba još jedan sveznajući autoritet, potrebni su joj stručni, ostvareni ljudi sa integritetom koji su rešeni da se izbore za vladavinu prava i dostojanstven život svakog od nas. Znam da na našem univerzitetu, u našem društvu, a ne treba da zaboravimo ni našu dijasporu, ima jako puno kvalitetnih i stručnih ljudi koji su voljni da od Srbije naprave mesto za dostojanstven život. Ali građani su ti koji treba da im daju šansu.
Naposletku, u svom govoru ste rekli da vlast ne napada Univerzitet zato što je učinio nešto loše, već zato što ste učinili nešto dobro, te da ste stajali uz studente, Srbiju i istinu i da ćete nastaviti. Nije u zlobi, u znanju je moć, poručili ste. Kako završavaju oni kojima je argument zloba?
Završavaju uvek isto. Istorija kaže – završavaju sami.
