Poniženje je nemoć, emocija koja je prIJe svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom. To očigledno važi za pristalice vladajuće stranke. Režimi koji su uspostavili kulturu poniženja postaju izrazito destruktivni i prema sebi i prema svojim komšijama (državama), koje vide kao vinovnike poniženja. Pri dnu piramide vlasti, pritisak poniženja je, međutim, veći. Tu stranka i javni sektor, neraskidivo povezani, zajedno počinju da spriječe urušavanje bolne zablude o spasu. Problem je u činjenici da režim ima svu moć da svoju viziju etike, ako treba i golom silom, nametne kao obavezujuću.
Predsjednik Aleksandar Vučić je u Taškentu. Tokom razgovora s novinarima, postavljeno mu je sledeće pitanje: “Svi gledaju i čekaju tu subotu, je l’ očekujete da će proći mirno”? Na to je Vučić odgovorio:
– A šta je u subotu, ima neka utakmica ili šta?
– Skup u Novom Sadu, obeležavanje godinu dana – pokušala je novinarka da završi rečenicu, ali joj Vučić nije dozvolio.
– Biće mnogo veći skup u Novom Sadu desetak dana kasnije, desetak, 12 dana kasnije, tako da ne znam ko baš čeka tako skupove i ne znam šta misli. Stvarno ne znam šta očekujete? Vi stvarno mislite da mogu da izazovu promjenu vlasti, time što će da tuku nekoga na ulici, da razbijaju zgrade ili ne znam šta? Stvarno verujete u to? Nikada nije bilo realno, a sada ponajmanje. Pogledajte dobro brojeve, gledajte dobro šta ljudi u Srbiji misle, pa će vam biti jasno koliko to nije moguće – rekao je Vučić, a onda se setio da će ipak biti nekog skupa u Novom Sadu.
To je govor koji zdrav razum ne može da trpi. Zastrašujući je skup onih koji ne mogu da spoznaju ni osnovne postulate ljudskosti. Iako se pozivaju na Boga. U Srbiji koja je odavno pretvorena u štalu, naprednjaci zagađuju sve oko sebe. Ističe se predsjednik. Učestvuju u stvaranju novog svijeta, usklađenog sa idejama koje su po svojim izvorima i po učinku nezamislive. Ružna im je pomisao da ih jednoga dana neće biti ovde, i da će ponovo postati ono što zaista jesu – niko i ništa. U prosječnim demokratskim društvima jedan čovjek na jednoj funkciji nije važan i ne može bitnije da utiče na politiku. Važne su institucije i da li one funkcionišu. Na ovom prostoru koji mi nazivamo državom, situacija je bitno drugačija.
Oblik života nazvan SNS, koji se hrani kanapeima s kavijarom, šampanjcem, šatobrijanima i uopšte svime što je besplatno na SvetunPetku, pa makar i ćevapima na čačkalicu, nije vječan. Na sceni su vulgarne igre moći, kojima se neki smiju, zanemarujući krajnje ozbiljne konsekvence pojedinih ispada predsjednika Srbije. U nedostatku argumenata, ti marketinški prevaranti koji savetuju predsjednika svih SRBA, odlučili su se na vrijeđanje, što im i inače nije strano. Vrijeđanje je, dakle, postalo državni posao. Mora biti da je Vučiću neprijatno, kad se ne usuđuju da pređu na argumente koje, kako izgleda, nema.
