Duško Vujošević (67), legendarni košarkaški trener, preminuo je danas u Beogradu. Odlazak najtrofejnijeg trenera u istoriji košarkaškog kluba Partizan ne predstavlja samo gubitak za taj klub, već za čitavu košarkašku porodicu i sve koji su obožavali priče u kojima David pobeđuje Golijata.
“Mislim da više nedostajem ja Partizanu nego Partizan meni. To je klub u kome sam proveo svoj život, doživeo puno radosti i tuge. U stvari, mnogo više radosti nego tuge, emocija koje neko drugi ne doživi za pet života. Ne smatram taj život promašenim ili uludo potrošenim, bez obzira na ovakav epilog“, rekao je svojevremeno legendarni Dule Vujošević.
I zaista, Dule je preživeo svih pet života sa svojim najdražim klubom. Punim intezitetom! Umeo je za sebe da kaže da je endemska biljka koja uspeva samo u Partizanu. A i Partizanu je bilo lakše sa Duletom. Bio je to odnos koji je trošio obe strane, naročito Duleta, ali i odnos bez kog crno-beli svet nije bio zamisliv. Ne može Partizan bez svog Duleta, niti je Dule mogao bez Partizana.
Klub je tih godina imao čoveka koji je golobradim mladićima pokazivao put kojim idu šampioni, čoveka koji je nesebično trošio svoje vreme, energiju, znanje i zdravlje kako bi od dece napravio velike igrače.
U Partizan su tih godina dolazili dolazili iz svih krajeva sveta zbog jednog čoveka, erudite i kosmpolite koji ih nije učio samo košarci, već i životu.
“Ako su ruže, procvetaće“, govorio je Dule za tu crno-belu dečurliju koju je vijao po beogradskim ulicama, proveravao da li redovno jedu, s kim provode vreme, da li spavaju u svom stanu, da li čitaju…
Njegov Partizan bio je tim kao iz onih epova u kojima slabašni, potcenjeni i siromašni pobeđuju bogate i moćne, gde je svaka pobeda imala primesu dramskog književnog dela. Voleo je umetnost i stvarao je na svakom delu igre.
Umeo je Dule da kaže: “Dobri treneri kao retke ptice, a ja sam dobar trener”.
Sačekala je ova retka ptica proleće i baš je tada otišao. Kao svaka retka ptica krenuo je u kontra smeru za razliku od drugih ptica koje se ovih dana vraćaju u naše krajeve.
Ova ptica se više neće vraćati, ali će njena dela, njene reči, njeno ime živeti kroz sve nas i one druge ptice koje su maštale visine na kojima je ova ptica letela.
“Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“.
Kant iz plemena Kuča živeće dovijeka.
