Dok su oči javnosti mahom bile uprte u blokirani RTS, u kišnoj noći jedanaestog dana marta, Pionirski park nije spavao.
Građani, koji su besni a ne bunovni u sitne sate (od ponoći do dva izjutra) hodali ka zgradi svog, otetog pa namah oslobođenog javnog servisa, zaustavljali su se, zabavljeni, kod ograđenog prostora ispred predsedništva.
Crne prilike iz šatora okupljale su se kraj zaštitne ograde, gledale slobodne jude u mimohodu, ispod glasa dobacivale. Odgovoril su im, podrugljivo, studenti i demonstranti, a onda su počele bogami da sevaju i pesnice. U sećanju ostaje zamrznuti frejm slike uniformisanog policajca koji nevešto preskače ogradu samo da bi iz daljine ispratio salvu udaraca koje od „ćacija“ padaju po studentu „provokatoru“.
Radikalska balega prosula se po prestonici. Posle toga, tišina.
Mora da sam potom zaspao, jer ono što sam video nije bilo realno, ali jeste bilo istinito, kako to u snovima često biva.
Video sam, dragi prijatelji, tihu procesiju kako se iz raznih pravaca upućuje kao taboru „Studenata 2.0“. Na čelu kolone, elegantan kakvim ga je Bog dao, poslanik Vladimir Đukanović. U crnom, kao nindža, sa kopijom Ustava pod miškom, i kesama mandarina, u obe po jedna, tiho ulazi u kamp, nazove „Pomoz bog, junaci“ „studentima“, preda mandarine, pa naglas poče da čita članove Ustava.
Iza njega, redom: Nikola Petrović, u polupanom „meklarenu“; Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, u bageru; Stojan Vujko i Ivan Bošnjak, u viljuškaru; Dragoljub Zbiljić i Miloš Pandrc, prvi sa maketom ugovora sa EPS, drugi obučen u majicu „Sky 4ever“; Novak Nedić, Aca Rošavi i Vlada Mandić, na čelu kolone pristojnih mladića, glave im pod kačketima iako sunce još nije izašlo; malo bočno, ali nikada inokosno, duga seda brada Irineja Bulovića; mantiju mu pridržava (da se ne vijori na lakom vetru) mitropolit kruševački David; iznad njih, u vazduhu, monotono zuji dron imena „PRC-TUC-SEX“, na dronu, zagrljeni, Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević; procesiju zatvaraju tužilac Stefanović i sudija Petrov, dostojanstveni, kakvim ih je Ustav dao.
I onda se dešava – prijatelji, ortaci, kumovi, pune polako Pionirski park i zamenjuju umorne „studente“ koji se vraćaju kućama, da uče. Kao u Termopilskom klancu, poslednja odbrana predsedništva su Oni. Najhrabriji. Najčasniji. Najjači. Spartanci njegovi.
Tada i sviće. Odnekud, čuje se i himna, u interpretaciji DJ Žeksa. Zavesa pada, ali samo da bi ustala Srbija: Pokret za narod i državu je kompletiran.
***
Ovaj film nećete gledati.
Umesto svojih ortaka – ljudi čije je bogatstvo uvećao nekoliko stotina puta u poslednjih 12 godina – predsednik mora da, u suton svoje mučne vladavine, kupuje i na prevaru dovlači decu, islužene medijske klovnove (vidi pod Simo Spasić) i, u nedostatku boljeg izraza, probisvete i šljam (o mnogima smo prethodnih dana pisali, pišemo i danas), da mu služe kao finalna pretorijanska garda i, zapravo, meso za živi štit koji je formirao ispred svoje kancelarije.
