Udruženje književnika Srbije (UKS) oštro je reagovalo na vijest da je roman Svetislava Basare “Kontraendorfin” dobio NIN-ovu nagradu, jer, kako stoji u njihovom saopštenju, u djelu pisac omalovažava Desanku Maksimović.
“Tražimo pomilovanje za grešnog našeg kolegu Svetislava Basaru povodom njegovog romana ‘Kontraendorfin’, u kome je opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović. I oprosti mu Bože, jer ne zna što čini u svom delu ovenčanom prestižnom NIN-ovom nagradom”, saopštavaju iz UKS.
Ukazujemo ovom prilikom, pišu dalje, na opšti vrijednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija, što dovodi i do ovakvog omalovažavanja, ne samo Desanke Maksimović, već nameće trend omalovažavanja srpskih književnih velikana, čime se obezvređuje kulturni identitet srpskog naroda i kulturne vrijednosti koje su oni stvorili.
“Žao nam je što se NIN nije izdigao iznad strasti samoporicanja iskazanih u nagrađivanju Basarine umotvorine. Želimo, da nekada naš najugledniji nedeljnik bude opet ono što je i bio. Put zatiranja naših književnih vrednosti nije put NIN-ovog izbavljenja. Ovo se moglo desiti u ‘jednoj zemlji na Balkanu’ samo kao slepilo. Želimo od srca, kolegi Basari, žiriju i NIN-u da progledaju”, obrazlaže UKS.
Ovakve pojave u srpskoj književnoj kulturi oni nazivaju “no basaran”, jer nivo svijesti čitalaca je iznad “teofilizacije” Srbije.
“Desanka, oprosti nam”, zaključuju na kraju saopštenja.
U spornom dijelu romana Basara, između ostalog, opisuje anegdotu sa pjesnikom Milanom Nenadićem i Desankom Makimović, nazivajući i Nenadića osrednjim.
“Maksimović, dakle, Desanka koju je naš pokojni drug, Kangrga, poetički besprekorno nazvao Megaplači****a, a koju je u njenoj osamdeset šestoj zarez nešto godini na njeno pravo mesto u pravoj (zasad nenapisanoj) Istoriji srpske književnosti i srpskog slikarstva 19, 20. i 21. veka – mom životnom spisu koji ću napisati posle smrti, s one strane groba, u pravo vreme i na pravom mestu – postavio, kao pesnik osrednji, ali otrovno duhoviti, Nenadić, javno je upitavši pred masom okupljenom oko stolova sa pečenjem na nekom književnom festivalu, je li, baba, je l’ bi se ti ****** u d***?”, piše Basara. On se obrušava i na dizanje spomenika Desanki Maksimović u Valjevu za vrijeme njenog života.
“Maksimovićka je Nenadiću – svedoče očevici – vidno polaskana, sve se zagonetno i dvosmisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram – ju, ju, Milane zaboga ne – i time stekla privilegiju da joj u Valjevu za života, pod njenim pokroviteljstvom bude podignut spomenik u prirodnoj veličini, rad N.N. kamenoresca, ali Popoviću (Ljubomiru, r. 1934. +2017) sve da sto put zaredom umre, sve da Peta republika Popoviću podigne spomenik na vrhu Trijumfalne kapije – Valjevo nikada neće podići spomenik – i to na Popovićevu sreću – jer u Srbiji, a naročito u Valjevu, spomenik možeš dobiti samo ako te javno obese (Stevan Filipović) ili ako izjaviš – a da te niko ne proveri na detektoru laži, a trebalo bi – da se ne j**** u ***e”, citat je iz romana “Kontraedorfin”.
Aleksandar Jerkov, književni kritičar i profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, međutim, tvrdi da Basara ima pravo na provokaciju.
“Dobar pisac, a Basara ne samo što je dobar pisac, nego je izuzetno provokativan, ima pravo na sve – ako napiše odličnu knjigu. Ali, ako knjiga koju je napisao ne valja, onda nema pravo ni na šta. ‘Kontraendorfin’, nažalost, još nisam pročitao, ali sudeći po feljtonu ili kolumni koju Basara vodi, lako je zaključiti da u njoj mora biti svega i svačega, kao što je bilo ranije o Vuku, Ćosiću i drugim piscima iz srpske književnosti. Otuda mislim da na Basaru treba gledati ovako – on je jedini pisac koji se izborio da kaže apsolutno što god ga volja”, istakao je Jerkov.
