Istorija je zanemela pred Srbijom. Ovog puta ne zbog beskrajnih ratova koje je uporno vodila, nebrojenih ludosti koje je počinila, nepodnošljivih tragedija koje je doživela, te pregršt besmislenih bitaka koje je izgubila.
Ovog puta, Srbija je odnela pobedu u najvažnijoj utakmici – svojevrsnoj bici između najgoreg i najboljeg dela sopstvenog bića. Najgori deo oličen u zadrigloj, korumpiranoj i do skora svemoćnoj vlasti, skrpljenoj od najgorih sastojaka koji su ikada hodali ovom zemljom, te najboljih, nesumnjivo najzdravijih i najkreativnijih sastojaka ovog društva – studenata. Pobeda je, zbilja, veličanstvena.
Nakon proglašenja pobednika izbora i erupcije slavlja u nedelju na noć, usledio je za mene jedan od najlepših trenutaka i to odmah 26. oktobra izjutra, momenat koji ću pamtiti dok sam živ: susret sa mojim studentima na fakultetu, u učionici, te njihova reakcija. „Dobro jutro, profesore. Srećna vam sloboda.“ I moj odgovor: „Srećna i vama, dragi studenti. Bez vas bi bila nemoguća.“ Iako studentima unutar fakulteta nikad nisam iznosio svoj – ne bih to uopšte nazvao političkim stavom, pre običnom borbom za pobedu zdravog razuma – oni su ga nepogrešivo osetili i znali.
Baš kao što su znali kako pobediti u utakmici koja je za nas nešto starije već predugo trajala i koji smo polako počeli gubiti nadu da ovde ikada može biti bolje. Ne postoje reči kojima bih na dovoljno sveobuhvatan i dostojanstven način opisao koliko sam ponosan na svoje, ali i na sve studente koji su ovu borbu izneli do kraja.
Pisao sam na stranicama „Danasa“ više puta tokom protekle dve godine. Slao sam slične poruke gotovo svakog puta. Verovao sam u studente i u njihovu pobedu. Jednostavno, naša budućnost oličena u ovim mladim ljudima je nepobediva.
Nisam se oglašavao neposredno nakon izbora i ove veličanstvene pobede. Želeo sam da prođe određeno vreme kako bih je sagledao što objektivnije. Nikad, ali nikad više ne smemo dozvoliti povratak nemani koja se nakon 5. oktobra samo pritajila, kameleonski promenila boju i potom na najpodliji način metastazirala u još uvek aktuelnu vlast, te nam uništila nenadoknadive godine života, ponizila nas i isprljala, ukinula elementarno dostojanstvo i zatrovala svaki međuljudski odnos. Uvek postoji izbor, ali nisu svi bili dovoljno jaki da ostanu dostojanstveni.
Neviđena hajka, ponižavanje i blaćenje ljudi u javnosti, opšte degradiranje, kupovina glasova za par crvenih novčanica bila je poput prodaje dela tela, ruke ili noge (da ne kažem srca) na tržištu ljudskih organa. Taj glas je pokazao koliko može biti veliki i moćan i zato ga treba smatrati ne samo elementarnim građanskim pravom, već prvenstveno delom sopstvenog integriteta.
Čekanje u redovima od ranog jutra je pokazalo da su ljudi postali svesni svoje snage, a neverovatna borba za svaki glas je bila herojski čin. Sama svest i saznanje o tome da je pobeda moguća učinila nas je pobednicima. Uprkos dugogodišnjem sistematskom radu vlastodržaca da nas slome, da postanemo indiferentni prema svemu, pa i prema sopstvenoj sudbini, studenti su pokazali da može i mora drugačije.
Mnogi su olako odustajali, klonuli duhom, prelazili u fazu žalopojki i samosažaljevanja, okretali se kritici studenata kako su mladi, neiskusni i ne znaju šta rade, kako to već uobičajeno biva sa većinom među nama. Ipak, ovog puta nismo napravili standardnu srpsku grešku: roditelji su poslušali decu, a dede i bake svoje unuke, te zajednički zadali konačan udarac mafijaškom političkom sistemu i tiraniji.
Kako mi to, nakon pobede studenata, reče jedan prijatelj: „Oni su znali kako će s nama, ali nisu znali kako će s njima.“
Jasno je da smo ovi prvi mi – neuspešni „šestooktobarci“, a da su oni drugi – naši studenti, budući uspešni „dvadesetšestooktobarci“ i svojevrsni upristojivači ove države. Vlast je dobila protivnika sa kojim nije znala šta da čini: protiv „letargičnih mladih ljudi koji bulje u svoje telefone“ nije imala nikakve šanse. Čitav medijski aparat je radio dvadeset i četiri časa, rasipao otrov u enormnim količinama kako bi nekako prodro u njihove mlade duše i zatvorio ih u obor zajedno s nama da grickamo dane do konačnog kraja. Nisu uspeli. Naprotiv, svakim svojim činom, lošim imitiranjem studenata, propadali su sve dublje u jamu koju su za svoje protivnike pripremali.
Studenti su vešto izbegavali luciferovske pozive i iskušenja jer, ne zaboravimo, Mefistofel uvek pobeđuje na svom, „informerskom“ terenu. Iako moćan, naizgled nepobediv, nije mogao ništa protiv „studenta u svakom selu“, „studenta na biciklu“, „studenta pešaka“, te studenta koji s ljubavlju i pažnjom grli ljude u svakom zaseoku Srbije – ljude koje su svi zaboravili, pa i oni najbliži. Nijedan Informer, Pink i RTS to nisu mogli da pobede, nijedna crvena novčanica ili pečena prasetina nisu mogle da pariraju iskrenosti, energiji i mladosti studenata. Pa zar je neko ikada pomislio da jedan Ćacilend može da pobedi Pionirski park?!
Ipak, opuštanja nema. Sledi izazovan period koji sam već opisao u jednom od prethodnih tekstova na stranicama „Danasa“: „Zato ste vi (studenti), koji ste krenuli ka cilju, veći od svih „ovih“ koje ćete usput neizbežno sretati, koji će vas iskušavati i davati sve od sebe da vas sapletu i gurnu na stranputicu. Takav je svet nas starijih, svet bestidnog poltronstva, zluradosti, beskrajne sumnje i gubitništva.
Da je drugačiji, vi danas ovo ne biste radili, ne biste čistili naš svet od prljavštine koju smo mi ostavili dok smo pravili tragični DIL sa onima kojih smo se kukavički plašili. Vi ste već pokazali da niste takvi. Pred vama su velike odluke koje će odrediti budućnost ove zemlje.“ („Prometeji, verujte samo sebi“, „Danas“, 11. februar 2025)
Srbija još nije postala država. Tek će da postane. Nikad nismo bili bliže tom uzvišenom cilju upristojavanja sopstvene zemlje. Nikad nismo imali veću šansu nego sada. Ni 5. oktobra, jer nismo imali ono što sada imamo.
Pokret koji zna šta treba da radi, odlučne mlade ljude i poslanike koje su oni izabrali, a svi mi ih zajedno izglasali. Istorijska je šansa da zauzmemo mesto među civilizovanim evropskim narodima tako što ćemo stvoriti državu u kojoj se poštuje svaki pojedinac. A to je i preduslov da nas poštuje i sav civilizovani svet.
Stoga, dobro došli u Srbiju, zemlju studenata.
Autor je redovni profesor Katedra za engleski jezik Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad
