Na ovogodišnjoj Forbes listi 50 inovatorki starijih od 50 godina našle su se i dve naučnice poreklom iz Srbije.
Sa svojim startapom Zum, inovacijom vrednom 1,7 milijardi dolara, iskusna menadžerka iz Silicijumske doline Ritu Narajan uvodi veštačku inteligenciju u jedan od najtradicionalnijih simbola Amerike – žuti školski autobus.
Suma Krišnan provela je decenije radeći za druge, pre nego što je osnovala biotehnološku kompaniju vrednu četiri milijarde dolara. Zasnovanu na sopstvenim pronalascima. Danas jedan od njenih lekova, koji je odobrila Američka agencija za hranu i lekove, pruža rešenja za retke genetske bolesti.
Njih dve i još 48 istaknutih žena stručnjaka iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike sa ove liste aktivno doprinose boljem razumevanju medicine, meteorologije i velikih jezičkih modela. Takođe unapređuju način na koji koristimo veštačku inteligenciju, borimo se protiv osteoporoze i primenjujemo čistu energiju.
Na ovogodišnjoij Forbes listi 50 inovatorki starijih od 50 godina našle su se i dve naučnice poreklom iz Srbije. Profesorke Gordana Vunjak Novaković i Maja Matarić.
Gordana Vunjak Novaković
Gordana Vunjak Novaković (77), profesorka biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija bavi se regeneracijom ljudskih tkiva, kostiju i organa.
U njenoj istraživačkoj laboratoriji na Univerzitetu Kolumbija nalazi se Nacionalni centar za resurse za inženjerstvo tkiva (Tissue Engineering Resource Center).
Laboratorija je takođe deo CELL-MET-a, multidisciplinarnog Istraživačkog centra za inženjerstvo ćelijskih metamaterijala koji finansira Nacionalna fondacija za nauku (NSF).
Ranije ove godine, Vunjak-Novaković je dobila prestižnu međunarodnu nagradu L’Oréal-UNESCO For Women in Science. Ona se svake godine dodeljuje za samo pet istaknutih žena u oblasti nauke. Vunjak Novaković je nagrađena za svoj rad u oblasti bioinžinjerstva ljudskih tkiva, sa ciljem transformacije medicine i unapređenja ljudskog zdravlja.
Takođe je članica Upravnog odbora kompanije EpiBone, biotehnološkog startapa koji se bavi regeneracijom skeleta.
U razgovoru za Forbes Srbija nakon što se našla i na Forbes listi profesorka Vunjak Novaković kaže da je počastvovana i ovim priznanjem. Prema njenim rečima, ono na neki način sledi nagradu Evropskog patentnog zavoda koju je dobila pre nekoliko godina.
„Nagrade mi zaista veoma mnogo znače. Skreću pažnju na naučne zajednice i istraživačke oblasti koje stoje iza rada koji je nagrađen. Upravo zbog toga njihov značaj prevazilazi priznanje pojedincu. Nagrade vidim i kao priznanje mojim studentima. Svih 250 sa kojima sam radila tokom više od 25 godina“, kaže za Forbes Srbija.
Doprinos na polju regenerativne medicine
Njena Laboratorija za matične ćelije i tkivno inženjerstvo bavi se razvojem čitavih organa za potrebe regenerativne medicine, modelima tkiva za biološka istraživanja, kao i platformama „organi-na-čipu“ za modelovanje povreda, bolesti i regeneracije tkiva u kontekstu prilagođenom konkretnom pacijentu.
Ozbiljnije interesovanje za nauku, posebno biologiju i hemiju kod profesorke Vunjak Novaković počelo je u gimnaziji. Tada je, kako kaže, mnogo vremena provodila u laboratorijama. Takođe je i pobeđivala na saveznim takmičenjima iz prirodnih nauka.
„Veoma rano sam znala da želim da budem naučnik, mada mi je trebalo nešto više vremena da pronađem oblast kojoj zaista pripadam. Kada sam otkrila inženjerstvo tkiva, znala sam da je to prava oblast za mene. Omogućila mi je da spojim svoje dve velike strasti – inženjerstvo i medicinu“, priča.
Na pitanje šta je jedinstveno u oblasti kojom se bavi, objašnjava da sve počinje od pacijenta i konkretnog kliničkog problema.
„Zatim taj problem prenosimo u laboratoriju i pokušavamo da osmislimo rešenje. Ono je često inspirisano samom biologijom, postavljajući jednostavno pitanje: „Kako ovaj problem utiče na naše telo? Istovremeno, od samog početka razmišljamo o tome kako bi rešenje koje razvijamo jednog dana moglo da se primeni u kliničkoj praksi. I na kraju se ponovo vraćamo pacijentu. U tom smislu, inženjerstvo tkiva je tradicionalni pristup „od laboratorije do pacijenta“ pretvorilo u disciplinu koju od samog početka pokreću kliničke potrebe i koja se razvija kroz blisku saradnju medicine i inženjerstva“.
Odlazak u Ameriku
Gordana Vunjak Novaković je po obrazovanju hemijski inženjer.
„Delom sam izabrala tu oblast zato što je moj otac bio hemijski inženjer. Divila sam se kreativnosti i širini ove profesije. U vreme kada sam studirala, biomedicinsko inženjerstvo još nije postojalo kao posebna oblast. Medicina me je oduvek fascinirala, ali su me neki aspekti kliničkog rada ipak odvraćali od lekarske profesije“, navodi profesorka.
Nakon što je diplomirala, postala je profesor na matičnom Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Nakon što se ostvarila kao majka, nastavila je da traga za načinom da poveže svoje dve velike ljubavi – inženjerstvo i medicinu. Ta potraga ju je uz podršku mentora profesora Dragoljuba Vukoviċa, odvela na MIT (Massachusetts Institute of Technology), kao Fulbrajtovog stipendistu.
Značaj mentorskog rada koji je odredio dalji karijerni pravac
„Tamo sam upoznala Roberta Langera. On je u to vreme počinjao da stvara tkiva kombinovanjem ćelija sa polimernim materijalima i njihovom implantacijom u životinje. On me je upoznao sa fascinantnim konceptom inženjerstva tkiva“, objašnjava sagovornica.
Predložila mu je da bi mogli da stvaraju privremena tkiva u laboratoriji tako što bi ćelije u polimerima gajili u bioreaktorima.
„Ta ideja označila je početak izuzetnog, tridesetogodišnjeg putovanja kroz oblast koju duboko volim“, kaže. Takođe je shvatila da mentorstvo može da promeni nečiji život. Zato joj je, kako kaže, mentorstvo mladim naučnicima postalo jedan od najvažnijih i najlepših delova karijere.
U Laboratoriji za matične ćelije i inženjerstvo tkiva na Kolumbija univerzitetu u Njujorku razvijaju tehnologije inspirisane biologijom koje omogućavaju da stvaraju ljudska tkiva. Među njima, srce, kost, pluća, jetru i krvne sudove.
Iako se uslovi razlikuju od jednog tkiva do drugog, svaki pristup inženjerstvu tkiva zasniva se na tri ključne komponente.
Servis za ljudsko telo
Prva su matične ćelije, koje, kako objašnjava, danas rutinski možemo dobiti iz malog uzorka krvi. Druga je matrica biomaterijala u koju zasejavamo ćelije, a koja oponaša njihovo prirodno okruženje u organizmu i usmerava formiranje tkiva. Treća komponenta je sistem za kultivaciju bioreaktor koji ćelijama obezbeđuje hranljive materije, kiseonik i odgovarajuće signale kako bi se organizovale u funkcionalno tkivo.
„Ovako uzgojena ljudska tkiva koristimo na dva načina. Za regeneraciju oštećenih delova tela i za razvoj terapija za genetska obolenja metastaze. U obe oblasti, uslove prilagođavamo konkretnom pacijentu i njegovoj bolesti. Često kažem da je naš rad neka vrsta „servisa za ljudsko telo“ jer pokušavamo da popravimo organe oštećene povredom ili bolešću i tako pomognemo ljudima da žive duže i zdravije“.
Objašnjava da je upravo inženjerstvo tkiva nastalo iz potrebe da se stvore biološke zamene za oštećena tkiva koja se mogu uzgajati u laboratoriji.
Pošto se takva tkiva stvaraju iz sopstvenih ćelija pacijenta, ona mogu prirodno da se integrišu sa okolnim tkivima i izbegnu potrebu za doživotnom imunosupresivnom terapijom koja prati klasičnu transplantaciju organa. Međutim, stvaranje matičnih ćelija specifičnih za pacijenta zahteva vreme, a teško oboleli pacijenti često to vreme nemaju.
Cilj razvoj univerzalnih donorskih ćelija
„Zato je naš dugoročni cilj razvoj univerzalnih donorskih ćelija koje bi bile zaštićene od imunog sistema primaoca. Takve ćelije mogle bi da se čuvaju i budu dostupne kad su potrebne. Posebno za vitalne organe, gde zamena ponekad mora da bude veoma brza“, dodaje Vunjak Novaković.
Drugi veliki pravac istraživanja je gajenje veoma malih ljudskih tkiva, veličine svega nekoliko milimetara. Takođe i njihovo povezivanje putem krvnih sudova, slično načinu na koji su organi povezani u ljudskom telu.
Ovi sistemi nazivaju se „organi na čipu“, jer na mikroinženjerskoj platformi oponašaju ključne funkcije ljudskih organa. Takvi modeli omogućavaju nam da proučavamo povrede, kao što je infarkt srca, ali i sistemske bolesti, poput metastaziranja raka, pojašnjava profesorka.
„Podjednako je važno da imamo u vidu troškove razvoja novih terapija, da bi one bile dostupne što širem delu društva. „Krajnji cilj je razvoj efikasnijih i individualnih terapija koje će nam omogućiti da živimo duže i bolje“.
Mentorka 250 istraživača
Kada je završeno testiranje koje se obavlja u univerziteskoj laboratoriji, dolazi momenat kada dalji razvoj, kroz preklinička i klinička ispitivanja, treba da preuzme komercijalni partner.
„U zavisnosti od konkretne tehnologije, licenciranje patenta industrijskom partneru koji ima potrebno znanje, iskustvo i strukturu, može da bude optimalno rešenje. U puno drugih slučajeva, bolje rešenje je da formiramo startap kompaniju koja će preuzeti dalji razvoj“. Tako je laboratorija pri Univerzitetu Kolumbija do sada osnovala pet startap kompanija.
Ono što je zajedničko za sve kompanije je da su njeni studenti koji su razvili te tehnologije uključeni kao pronalazači na patentima, suosnivači i rukovodioci kompanije.
Kroz laboratoriju na Kolumbiji je do sada prošlo više od 250 mladih istraživača koji su sada profesori, kliničari, urednici časopisa, članovi nacionalnih akademija i direktori kompanija.
Startap poduhvat kao nastavak istraživačkog rada naučnice
Transfer istraživačkih rezultata i tehnologija koje razvijaju u nove terapije je konačni cilj svega što rade.
„EpiBone, naš prvi startap, veċ nekoliko godina ima regeneraciju kostiju i hrskavice u kliničkim ispitivanjima, u SAD i svetu. Tara Biosystems smo osnovali u saradnji sa Milicom Radišić, nekadašnjim doktorantom i postdoktorantom, a sada profesorom Univerziteta u Torontu i ova kompanija je komercijalizovala srčani mišiċ na čipu za razvoj terapija za srčane bolesti. Posle nekoliko uspešnih godina, Taru je preuzela veċa kompanija, Valo Health, koja je nastavila i proširila domen Tara tehnologije, kroz partnerstvo sa velikim farmaceutskim kućama. Xylyx je u pripremi kliničkih ispitivanja tehnologije za rehabilitaciju pluća donora za transplantaciju“.
Istraživanja profesorke Vunjak Novaković objavljena su u vodećim naučnim časopisima, među kojima su Nature, Cell, Nature Biotechnology, Nature Medicine, Nature Biomedical Engineering…
Nagrade, priznanja, citiranost
Kako se navodi na sajtu Univerziteta Kolumbija pimljena je i u Kuću slavnih organizacije Women in Technology International. Dobila je i nagradu Pierre Galletti Američkog instituta za medicinsko i biološko inženjerstvo, kao i nagradu za životno delo Društva za tkivno inženjerstvo i regenerativnu medicinu.
Izabrana je među 50 vodećih akademskih preduzetnika u oblasti prirodnih nauka, a dobila je i godišnju nagradu Evropskog zavoda za patente.
Izabrana je za članicu Njujorške akademije nauka, Akademije Europaea, Nacionalne akademije inženjerstva SAD kao prva žena među profesorima Univerziteta Kolumbija koja je postala njena članica.
Maja Matarić
Na Forbes listi inovatorki je i Maja Matarić (61), koja je nešto manje poznata javnosti u Srbiji.
Istaknuta je profesorka računarskih nauka, neuronauke i pedijatrije na Univerzitetu Južne Kalifornije i suosnivačica kompanije Embodied.
U svojoj biografiji navodi gotovo 50 priznanja među kojima je i ulazak na Forbes listu. Zbog velikog broja naučnih radova koje je objavila, funkcija koje je obavljala ili obavlja, kao i drugih dostignuća, biografija ima čak 107 strana.
U jednom od intervjua navela je da je od roditelja nasledila talenat za matematiku, pisanje, slikarstvo i muziku.
Roboti kao asistenti ljudima
Roboti služe za mnogo više od pukog premeštanja kutija i slaganja robe na police. Na tu se mogućnost Maja Matarić kladila pre više od 20 godina. Tada je bila pionir u oblasti socijalno asistivne robotike.
Dizajnirala je robote koji mogu da komuniciraju sa decom sa autizmom, starijim osobama, učenicima koji pate od anksioznosti. Takođe i osobama koje su preživele moždani udar, pružajući im razgovor, podršku i pomoć u životu.
Ova američka naučnica iz oblasti računarstva, poreklom iz Srbije, kaže da je njena ćerka pomogla da se promeni smer njene karijere.
Sa objavljivanja istraživačkih radova prešla je na izradu robota koji pomažu ljudima. Godine 2016. koosnovala je kompaniju Embodied, koja stoji iza Moxie, robota-pratioca sa veštačkom inteligencijom.
Kako se iz medijskih izveštaja može videti, pre 15-ak godina bila je nagrađena za obrazovni i mentorski rad u Americi, a priznanje joj je dodelio tadašnji predsednik SAD Barak Obama.
Maja Matarić je rođena u Beogradu, a od šesnaeste godine živi u Americi. Završila je Univerzitet u Kanzasu, potom i doktorirala na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT).
