Predstojeći izbori u Srbiji po mnogo čemu podsećaju na izbore na kojima je 2020. godine smenjena tridesetogodišnja vlast DPS-a u Crnoj Gori. Bivši glavni i odgovorni urednik podgoričkih Vijesti i autor podkasta Vertikala Srdan Kosović ukazuje da postoje važne sličnosti, ali i razlike koje mogu presudno uticati na izborni rezultat u Srbiji.
„Kako pada vlast koja deluje nesmenjivo? U Crnoj Gori smo to videli 2020, posle trideset godina DPS-a“, kaže Srdan Kosović na početku nove epizode Vertikale.
Kosović poredi društvene procese koji su prethodili crnogorskim izborima sa trenutnom situacijom u Srbiji, ali upozorava da se iskustvo jedne zemlje ne može jednostavno preslikati na drugu.
Šta je slično
Prva velika sličnost jeste pretvaranje izbora u referendum o dugogodišnjem lideru i čitavom sistemu vlasti.
„U javnosti se o izborima u Srbiji govori kao da se glasa na referendumu. Odlučuje se maltene o tome da li građani Srbije žele da Aleksandar Vučić i dalje bude na vlasti. Poruke poput ‘Država ili mafija’ predstavljaju pokušaj da se izborno pitanje pojednostavi na ‘za’ ili ‘protiv’ Vučića“.
Kosović ocenjuje da se nešto slično dogodilo i u Crnoj Gori. Na predsedničkim izborima 2023. veliki deo birača nije prvenstveno glasao za protivkandidata Pokreta Evropa sad, već protiv Mila Đukanovića. Slična logika postojala je i na parlamentarnim izborima 2020.
Druga sličnost jeste to što slabljenje vlasti nije počelo u izbornoj kampanji.
„Analizirajući višegodišnja istraživanja u Crnoj Gori, Miloš Bešić pokazuje da je podrška DPS-u počela da opada još od 2013, mnogo pre litija. Posebno su važni slabljenje autoriteta Mila Đukanovića i osećaj da zemlja ide u pogrešnom pravcu.“
Završna mobilizacija 2020. godine, objašnjava Kosović, dogodila se u trenutku kada se podrška vlasti već osipala. Slični signali postoje u Srbiji: prema istraživanju CRTA-e i Stanforda, poverenje u instituciju predsednika palo je sa 60 odsto u februaru 2023. na 35 odsto u junu 2026.
Paralela postoji i između litija u Crnoj Gori i studentskog pokreta u Srbiji. Oba protesta počela su konkretnim povodom — Zakonom o slobodi veroispovesti i padom nadstrešnice u Novom Sadu — ali su artikulisala mnogo šire nezadovoljstvo.
„Uz početne zahteve došao je i osećaj da institucije ne rade za građane, da nema odgovornosti i da vlast nikome ne polaže račune. Kada protest poprimi takvu širinu, ispunjenje početnih zahteva više nije dovoljno da ga okonča. Može se odgovoriti na zahtev, a da izgubljeno poverenje ostane izgubljeno“.
Postoji i organizaciona sličnost: fakulteti i plenumi u Srbiji imaju svoje zadatke unutar šireg pokreta, kao što su crkvene opštine i parohije činile infrastrukturu litija.
Važnu ulogu imaće izlaznost. U Crnoj Gori je 2020. glasalo oko 76 odsto birača, dok je na parlamentarne izbore u Srbiji 2023. izašlo manje od 59 odsto.
„Analitičari sa kojima sam razgovarao procenjuju da bi izlaznost iznad 63 odsto snažno išla u prilog Studentskoj listi. Njihova pretpostavka je da SNS već mobiliše veliki deo svoje podrške, dok studenti imaju više prostora među apstinentima.“
Menja se i struktura biračkog tela. Do jeseni 2026. gotovo tri nove generacije stiču pravo glasa, što je najmanje 150.000 novih birača. Tokom 2024. i 2025. umrlo je više od 193.000 ljudi, dok su više od četiri petine umrlih tokom 2025. bili stariji od 65 godina. Studentske proteste podržava 87 odsto mlađih od trideset, naspram 31 odsto starijih od 65 godina.
Šta je drugačije
U Crnoj Gori zajednički cilj nije zahtevao jednu listu. Birači protiv DPS-a mogli su 2020. da glasaju za jednu od tri različite opozicione ponude.
„Glasaj za šest, devet ili 11. Birač je mogao da bude protiv DPS-a, a da ipak izabere političku ponudu koja mu je bliža. Jedna studentska lista može da objedini podršku i pojednostavi izbor, ali mora pod isti krov da dovede ljude kojima su u Crnoj Gori bile ponuđene tri različite mogućnosti.“
To može otežati i odnos prema manjinskim biračima, iako su studentske šetnje i slike srpskih i bošnjačkih simbola u Novom Pazaru pokazale da je napravljen značajan iskorak.
Druga važna razlika odnosi se na politički autoritet i ulogu SPC-a. Mitropolit Amfilohije nije bio kandidat, ali je, prema Kosoviću, bio politički akter prvog reda i jedan od suštinskih nosilaca opozicione mobilizacije.
Studentski pokret, nasuprot tome, nema jednog lidera niti želi da ga ima. Istovremeno, položaj Crkve u Srbiji sasvim je drugačiji.
„Skoro cela Crkva u Srbiji, a naročito njen vrh — patrijarh Porfirije i patrijarh iz senke Irinej Bački — potpuno je uz Vučića.“
Kosović navodi i da se Vučić u Crnoj Gori oslanja na episkopa Metodija, dok su mitropolit Joanikije i episkop Grigorije osudili napade u kojima su studenti nazivani ustašama. On tvrdi i da strah vlasti od „anti-ćaci vladika“ stoji iza smene žičkog vladike Justina i pritisaka kroz najave osnivanja Bokokotorske eparhije.
Velika razlika postoji i u medijima. Dok je u Crnoj Gori vlast imala brojne naklonjene medije, opozicione Vijesti bile su glavni izvor informisanja velikog dela javnosti. U Srbiji takav pandan ne postoji.
„Kada su u pitanju tradicionalni mediji, situacija u Srbiji teško se može porediti sa bilo kojom državom u bližem okruženju. Đukanović nikada nije uspeo da na taj način zavlada medijskim prostorom, niti se lično pojavljivao kao Vučić.“
Studenti tu prednost pokušavaju da umanje društvenim mrežama, šetnjama i neposrednim kontaktom sa građanima u manjim sredinama.
Konačno, crnogorska opozicija je, uprkos nepopularnim liderima, imala iskusne i posvećene ljude u biračkim odborima. U Srbiji tek treba povezati studentsku mobilizaciju sa fragmentiranim opozicionim strukturama.
Pritisci se, pritom, grade mnogo pre izbornog dana: preko radnog mesta, odlazaka na skupove i evidencija „sigurnih glasova“. Ipak, takve evidencije ne otkrivaju šta je birač zaokružio iza paravana.
„To je u Crnoj Gori ojačalo slogan: ‘Uzmite im pare, recite im da ćete glasati za njih, pa glasajte za nas.’ Ali popularnost sama po sebi ne obezbeđuje obučene ljude na svakom biračkom mestu, uredne zapisnike i pravovremene prigovore. U tom delu procesa presudni mogu biti ljudi čija imena javnost nikada neće čuti.“
