Tako sam želeo da te upoznam. Nisam imao kako. Godinu rođenja nisam mogao da biram, a dok sam ja plakao bebećim glasom, ti si bio uveliko najbolji defanzivac Evrope, ali si imao nešto o čemu sam sanjao. I zavideo sam ti na tome. Priznajem. Bio si genije kakav se jednom rađa.
Prošlo je tačno godinu dana otkako je preminuo veliki Siniša Mihajlović, a ovo je priča jednog, još uvek u dušu deteta, koji će ga zauvek pamtiti.
Nikada te nisam gledao uživo, bar ni preko televizije, kako on to radi sa loptom. Srećom, ostalo je na tom Jutjubu sve ono što si radio tim Italijanima. Učio si ih svakog vikenda kako se šutira taj slobodnjak. I ja sam ga želeo.
Kao mali imao sam neke uzore, ali je uvek bilo zanimljivo da postigneš gol iz daleka. A onda mi je ćale pričao o jednom momku duge kose koji je imao top u levoj nozi. Da li što navija za Zvezdu, ili je prosto zbog toga što se i sam bavio fudbalom, ali te obožavao. I onda sam počeo da istražujem. Gledao sam, nisam znao da objasnim ni sam sebi kako si to zapravo radio. Verovatno si imao neku svoju tajnu.
Probao sam da razumem zbog čega je tada to bilo lakše uraditi. Lopta je nekad bila teža na mestu gde se nalazi ventil. Možda je bilo malo i do toga, ali ti si čoveče slao „bombe“ tamo gde golman i da stoji, ne bi mogao da odbrani.
Nema deteta koji iz unutrašnjosti nije svakog dana išao na teren. Imao sam sreću da imam veliko dvorište odakle sam mogao svaki dan da probam. Da probam kao Siniša. Ali nije išlo. Bilo je jako teško ubaciti loptu između dva drveta, a da pritom ona ne zvekne u prozor ili ne pređe kod komšije. A onda trk kod mame jer se plašiš da je tražiš nazad.
Kako sam odrastao nekako je taj šut bio sve bolji. Fudbaler nisam postao, ali je ljubav i dalje ostala. I danas kada odem na „termin“ često probam sa pola da pogodim u tvom stilu. Nemam strašnu levicu, ali tehniku sam probao da ti iskopiram. I nemoj se ljutiti zbog toga, često sam se i blamirao kad sam je poslao ka reflektorima.
I sada si otišao. Nisam imao priliku da te upoznam, a želeo sam. Posle Dejana Stankovića ti si bio moja želja za naredni, veliki intervju. Ali je*iga. Život i ne želi baš svaku želju da ti ispuni. I ovo nije priča jednog patetičnog novinara, nego dečaka koji je samo želeo da bude – Siniša Mihajlović. Bar u tih 40 minuta „termina“, fudbala ispred škole, ili iza kuće dok ponavlja reči: Evrogol, ko drugi, nego Siniša Mihajlović!
Otišao si u večnost, ali ćeš i večno biti ovde. U srcima svih onih koji su, kao i ja, maštali da imaju top u nozi, levoj ili desnoj. Bio si šmeker, ljudina, gromada kada treba, a emotivac kad je još potrebnije. Hvala ti Siniša, majstore fudbala.
