Rok trajanja – neograničen. Kada je nešto kvalitetno, optočeno poštenim radom, bez laktanja ili šlihtanja, kada je rezultat vidljiv na način “što u izlogu – to i u radnji”, onda ta roba nije “kvarljiva”. Nema ni veze što je “šest banki” iza ugla, zdravom umu godine su samo broj . Sve ovo gore navedeno može se prišiti uz biografiju, onu bez mrlje, strategu kruševačkog Napretka Vladimiru Gaćinoviću (59). Dobrom čoveku iz ljute Hercegovine, Velikom Štrumpfu srpskog trenerskog esnafa…
Vlado je i u sredu pokazao da je profesor. Srušio je sa svojim “čarapanima” Partizan usred Humske (0:1). Bio je to treći skalp kog je uzeo crno – belima sa tri različita kluba koje je vodio. Slučajnosti tu nema, štaviše. Svaki tim koji je Gaćinović trenirao, lepo je igrao. I imao je dobre rezultate. Kao najstariji trener koji trenutno radi u Superligi, profesor Vlado zadaje domaće zadatke. Najsvežiji primer je ujedno i najbolji. Naštimuje ekipu, dođe u Beograd na noge “parnom valjku”, vidi i – pobedi. A ume, boga mi, tihi čovek i da grune, poput groma. Kao posle trijumfa u Humskoj, kada je u slavljeničkoj atmosferi pustio pobednički krik ka ekipi “Je li iko verovao? Nije! Je li iko verovao? Nije! Samo vi”. I, onda je krenula žurka. I pevanje. Vlado kao da u reveru nosi, umesto cveta, onu devizu “Pesma nas je održala, njojzi hvala”. A, nekako je njegova dvaput podvučena večitim rivalima.
Kao igrač, umeo je da zagorča život Crvenoj zvezdi. Pre tri decenije, noseći dres drugoligaša Bečeja, u četvrtfinalu Kupa Jugoslavije, na “Marakani” spakovao tri komada crveno – belima. I to zlatnoj generaciji iz Barija, čime je tada postao jedini fudbaler u istoriji koji je protiv Zvezde na njenom terenu postigao het – trik.
Sudbina je htela da kost u grlu postane Partizanu. Kao trener. Rušio je Vlado crno – bele za nepune četiri godine tri puta, vodeći Spartak, Novi Pazar i Napredak. Seda glava pripoveda najlepše priče. Ide to vrlom Trebinjcu uz ličnost.
U matičnom Leotaru započeo je trenersku priču, klubu iz Trebinja vraćao se nekoliko puta. Nije mu bilo lako, borio se kao lav, tražio je mesto pod trenerskim suncem i u Zvijezdi iz Gradačca, Igalu… Radio je dugo kao pomoćnik. Prvu pravu priliku, onu koja se računa, dobio je pre šest godina u subotičkom Spartaku. Imajte u vidu da je Gaćinović tada imao 52 godine. Zlatno znanje je čučalo dugo, negde u ćošku, neprimetno. Dok su se drugi nutkali i gurali, Vlado je ćutao i radio. Vodio je i niški Radnički, Novi Pazar, Spartak u još dva navrata, Dečić, Želju iz Pančeva. Svaka od tih ekipa sa Gaćinovićem na klupi imala je igru sa posebnim šmekom. Pravio je Vlado razliku, tu nema dileme.
Imao je i ponuda iz inostranstva. Nije želeo da ide preko po svaku cenu. Kao izrazito porodičan čovek, dobar suprug, otac, tata našeg reprezentativca Mijata Gaćinovića, više je voleo da ostane ovde. Verovatno nošen mišlju “najlepše je meni u mom sokaku”. I neka je ostao, jer Superliga Srbije ne bi bila ista bez Vladimira Gaćinovića.
