Izvor: Moja Hercegovina / Igor Svrdlin
Ratomir Mijanović, trebinjski novinar i autor dvije zbirke kratkih priča – Priče iz ratomira i Lađa za spas (Priče iz ratomira 2), kao i aktivni učesnik rata, danas je na svom Fejsbuk profilu poslao brutalnu iskrenu poruku svima koji prizivaju novi rat – novo krvoproliće. Dobili smo dozvolu da objavimo tekst, a objavljujemo ga u cjelosti i bez izmjena, uz Mijanovićevu napomenu da sve napisano nije iz njegove glave, već da je to sublimacija svih onih razmišljanja koja je u proteklih par dana čuo i/ili pročitao od demobilisanih boraca koji su mahom ogorčeni zveckanjem oružjem i prizivanjem još jednog rata…
Izvinjavam se zbog vulgarnosti….
Sve je to isto…
Kako se samo lako potegne pojam rata majku li vam milu jebem ko ga god pomene.
Vidim mnogi se napalili. Balavurdija i šovinistički đikani naelektrisani. Pritisak skače. Usijano. Fali samo iskra. I eto ga.
A znaš li ti šta je rat?
Znaš. Ili misliš da znaš.
Rat je kad nije mir.
I kad nećeš više moći na kafu nakon što si na FB drugima opsovao sve po spisku. I kad nećeš više u kladionicu da singlaš kad ti otac dadne pet marki. I kad više nećeš moći spavati do podne jer si igrao neku pucačku igricu do tri ujutro.
Rat je, da ne lajem, plaho zajebana stvar.
Mi smo vidjeli rat.
Mi znamo šta je rat.
Rat je kad imaš osamnest i onako golobrad obučeš uniformu, obuješ čizme, uzmeš kalašnjikov pa pred ogledalom praviš Rambo poze.
Rat je kad odeš na prvu stražu pa na šuškanje ježa izrešetaš bukvu, a komandiru kažeš kako se neprijatelj podvlači.
Rat je kad i ti i otac i mlađi brat odete na liniju a mater ti hoće da izludi.
Rat je kad vidiš kolone izbjeglica, i gladnih, i žednih, i bosih, i golih, i opet sretnih jer su živi.
Rat je kad ti u grad po snijegu dođe kolona bezvoljnika na Fapovima i Dajčevima a ti oslobađaš podrume i garaže da bi ih smjestio.
Rat je kad obučeš Najk patike koje si dobio u humanitarnij pomoći i kreneš u Stari grad ili na korzo i možda kafu, a onda padne granata i iskasapi nedužnu djecu i starce oko tebe.
Rat je kada platiš 25 kila brašna 500 maraka i kasnije vidiš da je pola od toga gips a samo pola brašno.
Rat je kad na liniji za večeru dobijaš krišku crnog, bajatog hljeba pa ti zalogaj struže grlo sve do želuca i tamo stoji ko da si pojeo vodenički kamen. A sutra za ručak neobrijane krmeće uši u bistroj vodi.
Rat je kad imaš curu, ali ti je oženi neki papak iz komande ili podgorički ili beogradski šaner jer tebe nikad nema kod kuće.
Rat je kad dva dobra druga sa osmjehom na licu ostaviš ispod bora na Žegulji a sutra ih obojicu sahraniš…
Rat je kad činovi komandanata rastu a brojno stanje jedinice se smanjuje.
Rat je kad ti najboljeg druga iz djetinjstva ubiju a ti ga voziš u mrtvačkim kolima i trebaš mu majki na oči izaći.
Rat je kad jašeš na pragi a meci odzvanjaju o gvožđe ko kukuruz kokičar u tenđeri, a potezne mine ti osakaćuju drugove sa basketa.
Rat je kad se osam sati penješ kozijim stazama po čukama pa te gore detonacija od 120-ke zalijepi za zemlju i onda te oni što su išli sa tobom na čuku proklinju jer te moraju osam sati nositi do saniteta.
Rat je kad otac zamijeni sina na liniji, a on dođe kući i u gradu ga izrešeta narkoman koji je i sam nesretan.
Rat je kad si neko i nešto a poslije rata si niko i ništa.
Rat je kad si hrabar jer to moraš biti.
Rat je kad te je strah jer je to tako.
Rat je sve ovo i puno više.
Rat je kad sa parastosa borcima dođeš u neki drugi grad u neko drugo mjesto a oni tamo slave šehide koje si ti možda i gledao preko nišana.
Mi smo vidjeli rat. Mi znamo šta je rat. A znate li vi majku vam jebem švercersko – lopovsku…
Demobilisani borci, kao što je vidljivo iz svega što je Mijanović napisao i objavio, poput megafona svih onih kojima je rat uzeo sve, a dao malo toga, ili ništa. Međutim, kao što i sam Ratomir uočava, nemali je broj onih koji prizivaju rat, a da su ”iz prve ruke” iskusili strahote i stradanje stanja suprotnog od mira, molili bi na koljenima one zabludjele. Imanuel Kant je o situaciji sličnoj ovoj napisao: Ako se upitamo treba li na ljudski rod gledati kao na dobar ili loš soj, ja moram da priznam: nemamo se čime pohvaliti. Ili što onomad reče čuveni Francuz Žan Pol Sartr:
”Jesu li mrtvi pali uzalud? Ako svijet treba da ostane kakav jest – onda jesu.”
Zveckanje oružjem i mantranje rata je nažalost gotovo uvijek u modi kada je u pitanju skupljanje jeftinih (u ovom slučaju to su itekako skupi) politički poeni, jer ako će makar jedna majka zakukati zbog retorike koju proteklih dana možemo čuti i vidjeti u Bosni i Hercegovini, a povodom uvođenja Zakona o zabrani negiranja genocida i veličanja ratnih zločinaca, onda je sve uzalud i spasa nema…
Zato je ovaj tekst dobro završiti riječima starogrčkog pjesnika Pindara jer demobilisani borci i svi oni koji su iskusili strahote rata dršću pred ratnim pokličem onih koji su rat vidjeli samo u partizanskim i drugim ratnim filmovima…
“Rat je mio onima koji ga iskusili nisu. Ali oni koji su ga propatili sa zebnjom u srcu dršću kad vide da se približava…”
