U trenutku kada zdravstvene ustanove u Srbiji kubure sa kadrom, medicinari u sve većem broju pronalaze svoje mesto u zdravstvenom sistemu drugih evropskih zemalja, među kojima je najčešći izbor Nemačka.
Iako tačnih podataka o broju zdrastvenih radnika koji su otišli nema, procenjuje se da je u Nemačkoj barem 2.000 lekara koji su došli iz Srbije.
Ovaj migracioni tok nije samo pitanje individualnih karijernih odluka, već i indikator dubljih strukturnih promena, kako u domaćem zdravstvenom sektoru, tako i u evropskoj potražnji za kvalifikovanim stručnjacima. To se može zaključiti iz razgovora sa onima koji su se na takav korak odlučili.
Razlika, kažu, nije samo u visini zarade, već i u uslovima rada, organizaciji, mogućnosti usavršavanja i sigurnosti sistema.
Nemačka nema dovoljno kadra – ali rešava problem
Nemačka deli isti problem sa Srbijom – nedostatak kadra. On je sve izraženiji. Osim toga, nije lako proći ni sve administrativne procedure.
Našoj redakciji nakon teksta o nedostatku zdravstvenog kadra u Srbiji javio se lekar koji sada radi u Nemačkoj.
Kaže da ih je tamo više hiljada koji su otišli iz Srbije i da su uglavnom zadovoljni. „Više ih je nego što možete da zamislite, ali zaista se slabo ko usudi da javno progovori o tome zašto je otišao“, kaže.
Na pitanje zašto se ne usuđuju da govore, kaže da ne zna šta su razlozi da se o tome toliko ćuti, ali pretpostavlja da su „njihova iskustva loša, pa i traumatična“.
Podelio je svoja. Kaže da je sedam godina bezuspešno pokušavao da nađe posao u Srbiji nakon završenog Medicinskog fakulteta i stažiranja.
Imaš li nekog tvog
Poslao je, priča, stotine prijava za posao.
„Pokušavao sam svuda u Beogradu, od najmanjih domova zdravlja, preko gradskih bolnica, instituta. Samo jedan jedini odgovor. I taj je bio bez obrazloženja“, razočano govori dr K. K.
Konačna odluka da ode pala je u vreme kovida jer ni tada, uprkos potrebi za pojačanim radom i kadrom, nije uspeo da dobije posao nigde u Beogradu. Tvrdi da su se i tada lekari zapošljavali po principu „imaš li nekog tvog i znaš li nekog našeg“. Sada radi u jednoj ordinaciji u Frankfurtu.
Budući da je lekar opšte prakse, objašnjava i kako je došlo do toga da ipak radi sa decom i koja je procedura bila za to.
„Ovde u Nemačkoj postoje mini prakse u bolnicama i Univerzitetskim centrima. Dve ili tri godine odradite u pedijatrijskoj praksi i onda još tri u većoj bolnici. Ili svih šest godina u velikoj bolnici“, objašnjava.
„Daleko od toga da je sistem ovde savršen“
Nemačka, kaže, vapi za lekarima opšte prakse, ali im nedostaju i lekari drugih specijalizacija.
Objašnjava i šta je sve morao da prođe od procedura, za koje je, kako kažu i ostali sagovornici, njegove kolege, potrebno strpljenja i vremena.
„Jezik je jedina prepreka i to mora da se savlada. Za prijavu za radnu dozvolu je neophodan B2 sertifikat, a da bi se radna dozvola dobila potreban je C1 medicinski sertifikat koji se polaže u regionalnim komorama. Sama radna dozvola ograničena je na dve godine dok se vrši upoređivanje diplome. Upoređivanje diplome je veoma skup i dugotrajan proces i to je nažalost problem koji Nemačku jako koči“, dodaje.
Da bi neko radio kao lekar, potrebna je prvo radna dozvola za lekare. Ona je ograničena na dve godine.
„U okviru te dve godine ili morate da izjednačite diplomu u skladu sa nemačkim i EU standardima ili polažete test znanja. Kad položite test znanja, ili izjednačite diplomu, dobijate priznanje diplome. Sa time se počinje specijalizacija. Lekari bez priznanja diplome ne mogu da dežuraju, ne mogu da rade potpuno samostalno i da budu na stendbaju“, objašnjava.
Nedavno je doneta nova zakonska regulativa koja će, kako se očekuje, to pitanje da definiše preciznije i fleksibilnije.
Ističe da uprkos tome što su uslovi i plate bolje, ni zdravstveni sistem u Nemačkoj nije savršen.
„Daleko od toga da je sistem ovde savršen. Opšti utisak je ogromna nestašica kadra, svih vrsta. Stoga je tu prisutan i organizacijski problem. Oprema, tehnika, higijena, stanje bolnica, sve je besprekorno, ali bez osoblja i ovde zdravstvo hramlje“, dodaje.
Poštuje se želja, ambicija i trud
Ono što vidi kao veći problem u Srbiji, a koji Nemačka nema, jesu korupcija i nepotizam.
„Ovde ne postoji tatin i mamin sin… Ne postoji prosek ocena. To nikoga ne zanima. Procenjuje se želja, ambicija i trud. Ništa više i ništa manje. I sistem koji radi za tebe i za koji radiš ti“, kaže K. K.
Kada je reč o platama, lekar u prvoj godini staža bez dana iskustva može da zaradi 3.300 evra mesečno u zavisnosti od poreske klase.
To je bez smena, dežurstava i ostalih dodataka. Nadalje brojke se penju na 5.000 evra do 8.000 ili 10.000 evra neto mesečno. U zavisnosti od iskustva, pozicije i specijalizacije, priča sagovornik.
Zbog čega naši lekari odlaze
Kaže da ima kontakt sa kolegama iz Srbije. Sada nikome ne bi savetovao da upiše i završi medicinu u našoj zemlji.
„Ako kolege i uspeju, uglavnom je to borba sa vetrenjačama i utapanje u koruptivni sistem“, dodaje. Budućnost u Srbiji zbog toga nije video.
Dva meseca pre odlaska u Nemačku došla je ponuda da radi u jednom beogradskom domu zdravlja, na pedijatriji. Taj posao je odbio jer je odluku već doneo.
„Bilo je prekasno. Nisam želeo da budem ničiji poslednji izbor“, kaže K.K.
Uslovi za život i rad drugačiji
Život u Nemačkoj, kaže, nosi i druge prednosti, ne samo poslovne. Dok razgovaramo, objašnjava da je sa decom napolju, u parku, u potpunom zelenilu, gde se mogu pohvaliti indeksom kvaliteta vazduha kao u vazdušnoj banji.
„Gde nema pasa lutalica, niti ima bahatih vozača koji bi da voze motore kroz park gde se deca igraju“, dodaje dr K. K.
Miljana Simonović koja je rođena i školovala se na Kosovu i Metohiji odlučila je da profesionalni put nastavi u inostranstvu. Kao medicinska sestra.
Slična, gorka iskustva bila je na putu da stekne kao i naš prethodni sagovornik.
„U Srbiji nisam tražila zaposlenje niti radila u zdravstvenim ustanovama, jer sam još tada bila svesna da bi za takav put bilo potrebno pristati na određene kompromise koji nisu bili u skladu sa mojim ličnim stavovima i principima“, dodaje.
Od samog početka je znala da će to biti Nemačka. „Jedan od važnih razloga bio je taj što mi je stric već živeo ovde, pa sam znala da neću biti potpuno sama u procesu prilagođavanja“, iskrena je Miljana.
Trenutno živi u Getingenu i u bolnici u tom gradu je pre 10 godina dobila prvi posao.
„Moj put je započeo 2016. dolaskom na učenje jezika. Nakon toga sam od studentske dobila i radnu vizu i počela da tražim posao. Već nakon prve prijave dobila sam poziv na razgovor i vrlo brzo i zaposlenje“, dodaje.
Birokratija nije tako jednostavna
Proces priznavanja diplome trajao je oko godinu dana.
Za nju konkretno administrativni proces bio je dodatno komplikovan zbog činjenice da ima srpski pasoš izdat od strane Koordinacione uprave, koji nema isti status kao drugi pasoši izdati u Srbiji.
„Zbog toga sam nailazila na dodatne prepreke, posebno u procesu dobijanja vize. Paradoksalno, osećaj razočaranja bio je još veći jer sam mnoge administrativne stvari u Nemačkoj rešavala lakše nego u sopstvenoj zemlji“, navodi ona.
Najveća razlika je u organizaciji sistema i međuljudskim odnosima. U Nemačkoj su procesi jasno definisani, sistem funkcioniše predvidivo. Odgovornosti su precizno raspodeljene, objašnjava sagovornica.
Kako izgleda radni dan zdravstvenog radnika u Nemačkoj
Hijerarhija postoji, ali je znatno manje izražena u svakodnevnoj komunikaciji. Odnos među kolegama, uključujući i nadređene, zasniva se na poštovanju i ravnopravnom pristupu, opisuje.
„Dešava se da doručkujemo zajedno sa šefovima odeljenja, koji često donose male znakove pažnje, što dodatno doprinosi osećaju zajedništva“. Zato je na ovom radnom mestu već 10 godina.
Sa druge strane, smatra da naši lekari imaju izuzetno znanje, snalažljivost i sposobnost rada u otežanim uslovima, što je velika vrednost.
Priča da je njen radni dan jasno strukturisan, sa precizno definisanim obavezama, ali i vremenom za odmor, što značajno utiče na kvalitet života, ali i smanjenje stresa.
„Generalno sam veoma zadovoljna. Integracija mi nije bila teška, pre svega jer imam članove porodice koji su ovde pa sam od malena bila u kontaktu sa jezikom i kulturom. Jezik sam savladala relativno brzo, za oko osam meseci sam dostigla C1 nivo, što mi je značajno olakšalo profesionalni i privatni život“.
Plate lekara u Nemačkoj su značajno više nego u Srbiji i razlikuju se u zavisnosti od iskustva i pozicije.
Lekari su najplaćeniji kadar
Lekari na početku karijere zarađuju okvirno između 4.500 i 5.500 evra bruto mesečno, specijalisti između 6.000 i 8.000 evra, dok na višim pozicijama plate značajno rastu.
Šefovi odeljenja i stariji lekari specijalisti imaju primanja u rasponu od oko 10.000 do 15.000 evra mesečno.
U kontaktu je sa kolegama iz Srbije i iskustva su različita, ali uglavnom pozitivna. „Najčešće kažu da su dobri uslovi rada i mogućnosti za profesionalni razvoj, ali i da imaju izazove prilagođavanja novom jeziku i sistemu“, navodi.
Deficit medicinskog kadra je globalni problem, pa tako i u Nemačkoj. Razlozi su pre svega starenje stanovništva i sve veća potreba za zdravstvenim uslugama, ali i opterećenje samog sistema, navodi Miljana.
Nemačka ovaj problem rešava kroz aktivno zapošljavanje stranih lekara, poboljšanje uslova rada i kontinuirana ulaganja u zdravstveni sistem. Uprkos tome, potreba za medicinskim kadrom i dalje raste.
Specijalizacija nije jednostavan proces
Kako je nakon Medicinskog fakulteta u Beogradu radio u jednoj privatnoj ambulanti, ali bez mogućnosti stalnog zaposlenja, i dr Miloš Ć. potražio je posao u Nemačkoj.
Najpre je razmišljao o Americi i Sloveniji, a kako je već znao jezik aplicirao je i za posao u Nemačkoj.
Prvi korak je bila praksa koju je sticao na klinici na kojoj je sada. Trenutno radi u bolnici blizu Dizeldorfa kao specijalista ortopedije i traumatologije.
Procedura u početku, kaže, nije bila jednostavna. Proces nostrifikacije diplome može da potraje.
„Mnogima je taj proces veoma težak kada dođu ovde, naročito ako ne dobiju mogućnost izjadnačavanja diplome sa beogradskog fakulteta koju sam dobio i moraju da polažu ispit“. Ni uslovi za specijalizaciju nisu jednostavni. Konkretno zavise od toga da li se cela specijalizacija može sprovesti u jednoj klinici ili se deo mora sprovesti i u drugoj.
„Uslov je da šef klinike ima ovlašćenje od lekarske komore da obučava i specijalizuje mlade lekare. To može da bude delimično ili potpuno. Recimo, ako šef klinike ne potpiše da možeš da se obučiš za sve veštine koje su neophodne onda se mora menjati klinika da bi se sproveo drugi deo specijalističkog ispita“, pojašnjava.
Kaže da se specijalizacija prvenstveno bazira na praksi koja počinje prvim radnim danom.
Praksa više, manje teorija
U nemačkom zdravstvenom sistemu prioritet je, kako kaže, praktičan rad u odnosu na teoriju.
Njegov radni dan počinje vizitom, potom ima sastanak gde sa nadređenima razgovara o organizaciji, dežurstvima i pojedinačnim slučajevima pacijenata koje imaju.
Operativni dan u sali završavaju do 16 sati i nakon papirologije i unošenja potrebnih podataka odlazi kući oko 16.30 sati. Kako kaže, zadovoljan je životom u Nemačkoj.
„Ima prednosti kada živite u pravnoj državi. U poslu imamo mogućnost usavršavanja, odlazaka na kongrese, putovanja“, dodaje dr Miloš.
Kaže da je, kada se neko odluči na korak da ode iz svoje zemlje, važna i struka kojom se neko bavi.
Konkretno u Nemačkoj, zdravstveni radnici spadaju u najplaćeniju klasu akademskih građana.
Primetio je da u u njegovu kliniku od kovida dolazi manje naših ljudi, ali da ih ima iz drugih država.
„Nadam se da se odliv iz Srbije smanjio i da postoji posvećenost da se zaposle te da zato dolaze u manjem broju“. Ipak, poznaje u svom okruženju barem 50-ak medicinara koji su iz istog razloga kao on posao potražili u Nemačkoj. Uglavnom su, kaže, zadovoljni i retko ko se vraća.
Mobilnost kadra je veoma primetna budući da je velika gustina zdravstvenih ustanova, primećuje dr Miloš.
Problem obrazovnog sistema
„Deficit kadra veoma je izražen u Nemačkoj. Puno lekara dolazi i iz arapskog sveta, iz Azerbejdžana. Dovode ih agencije za zapošljavanje“, kaže.
„Razlog deficita je to što imaju malo mesta na fakultetima. Prilično je teško upisati medicinu pa se mlađi retko opredeljuju za tu granu. Osim toga, stanovništvo stari i sve se to odrazilo na nedostatak kadrova“, dodaje.
Budući da su liste čekanja u ortopediji u Srbiji aktuelne godinama, dr Miloš ističe da u Nemačkoj to nije slučaj.
„Može se desiti da se u nekoj ustanovi termin na zakazivanje pregleda čeka dve nedelje, ali uvek postoji mogućnost da se termin dobije u drugoj klinici, ako ne želite da čekate“. Problema sa materijalima ili protezama nemaju i usled toga sistem nikada ne trpi, dodaje sagovornik.
Dr Aleksandar Lukić je nakon završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu pokušavao da se zaposli u više zdravstvenih ustanova, ali bez uspeha. U to vreme je važila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.
Odluka da ode u inostranstvo nije došla preko noći.
„Kod mene je sazrevala postepeno, kako sam se suočavao sa realnošću zapošljavanja mladih lekara u Srbiji. Nemogućnost da radim sa pacijentima i da se profesionalno razvijam stvarala je sve veće nezadovoljstvo“, priča svoje iskustvo za Forbes Srbija.
Prelomni trenutak bio je kada su supruga i on saznali da će postati roditelji.
Procedura ipak komplikovanija nego što se očekivalo
Nemačka je, kako kaže dr Lukić, delovala kao najlogičniji izbor. Proces je izgledao jednostavnije nego u drugim zemljama, iako se kasnije ispostavilo da je to bilo samo prividno.
U Nemačkoj živi i radi već devet godina. Tamo je završio specijalizaciju iz oftalmologije i danas radi u jednoj privatnoj očnoj klinici u Berlinu.
„Prvi posao dobio sam u oftalmološkoj klinici na zapadu zemlje, gde sam započeo specijalizaciju. Kada je supruga dobila posao u Berlinu, preselili smo se, a ja sam specijalizaciju završio i položio specijalistički ispit u Berlinu“, navodi dr Lukić.
Sam proces dolaska ipak je bio dosta komplikovaniji nego što je očekivao. Najpre je trebalo aplicirati iz Srbije, putovati na razgovore, obilaziti klinike, prihvatati odbijanja i finansirati svaki novi pokušaj. Kada sam konačno dobio prvi ugovor, tek tada je počeo administrativni deo, radna dozvola, nostrifikacija diplome, komunikacija sa institucijama, kaže dr Lukić.
Epidemija korone dodatno je usporila proces jer su jedno vreme bili obustavljeni svi ispiti u lekarskim komorama.
Tri godine trebalo do stalne radne dozvole i licence
Trebalo mu je oko tri godine da završi sve procedure i dobije aprobaciju, odnosno stalnu radnu dozvolu i licencu.
„Strpljenje i upornost su ključni, jer je nemačka administracija spora i nefleksibilna. U martu ove godine donet je novi zakon koji bi trebalo da ubrza proces priznavanja diploma, pa se nadam da će kolege koje se tek spremaju na ovaj podvig imati manje trnovit put od mene“, kaže dr Aleksandar Lukić.
Ipak, jedna od najvećih prednosti rada u Nemačkoj sa aspekta lekara je veliko i otvoreno tržište rada.
Lekar može u svakom trenutku relativno lako naći drugog poslodavca ukoliko je nezadovoljan. To pravo je donekle ograničeno dok traje nostrifikacija, jer je viza vezana za poslodavca, ali nakon dobijanja stalnog boravka mogućnosti su široke, priča svoje viđenje stanja.
Kaže i da je sistem specijalizacija fleksibilniji nego u Srbiji. Svaka klinika ili čak ordinacija može dobiti dozvolu da obučava specijalizante.
„Neke nude samo deo programa, pa specijalizant mora sam da pronađe ustanovu za nastavak. To daje određenu slobodu, ali i odgovornost, jer lekar mora sam da brine o svom napretku“, objašnjava sagovornik Forbes Srbija.
Ukazuje i da Srbija ima neke druge prednosti poput recimo dobrog koncepta postdiplomskog usavršavanja lekara pod pokroviteljstvom univerziteta.
Mislim da bi Nemačka veoma profitirala ukoliko bi uvela jači akademski aspekt programa specijalizacije, kao što je u Srbiji, dodaje dr Lukić.
„Niko se nije pokajao“
Objašnjava da život u Nemačkoj ima drugačiji tempo od onog u Srbiji.
Ljudi imaju manje slobodnog vremena i to vreme pažljivo planiraju, pa su spontana druženja retka. Nedostaju mu pre svega prijatelji, rodbina, ali i energija društvenog života u Srbiji.
„Ali ono što Nemačka nudi, nakon što se prođe kroz nostrifikaciju, jeste stabilnost i svakodnevica sa manje stresa i odnosu na Srbiju. Ovde je moguće živeti dostojanstveno i bez stalnog straha od sutrašnjice što su važni preduslovi za lep život“, priča Aleksandar Lukić.
Kaže i da je veliki broj kolega iz njegove generacije otišao u Nemačku. Ne poznaje nikoga ko se pokajao.
