Grad Trebinje
Tehnologija

Vlasnici HTEC-a: Kako smo od “golubarnika” stigli do Silicijumske doline

Za jednu deceniju stigli su od „golubarnika“, kako su nazivali potkrovlje beogradskog Poslovnog inkubatora tehničkih fakulteta do Silicijumske doline u Kaliforniji, gde je trenutno sedište HTEC grupe. Pet godina im je bilo potrebno da od nula zaposlenih dođu do 100, a onda isto (ili samo) toliko da od 100 dođu do 2.000 koliko danas zapošljava njihova zajednička kompanija.

Elektroinženjera Aleksandra Čabrila i biologa Dušana Kosića, osnivače i vlasnike ove tehnološke kompanije osim zajedničkog biznisa vezuje i slično detinjstvo. U Srbiju su došli iz ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine, jedan deo školovanja proveli u inostranstvu, a onda se vratili u Srbiju i otpočeli zajednički posao, jer nisu sebe videli u stranoj zemlji. Danas, pak, obojica žive u SAD, jer kažu da je neophodno biti tamo gde su ti klijenti.

U razgovoru za Forbes Srbija otkrivaju svoje početke, formulu po kojoj biraju zaposlene i poslovne partnere, govore o krizi i otpuštanjima zaposlenih, trendovima i očekivanjima u tech svetu s obzirom na trenutnu krizu.

Teško detinjstvo

Aleksandar je iz Mostara, a Dušan iz Mrkonjić grada i rat na ovim prostorima tokom 90-ih lišio ih je bezbrižnog detinjstva. To ih je, kažu, na neki način očeličilo i stvorilo izvesnu otpornost i na krizu i na rizik.

Aleksandar: To je svakako uticalo na razvoj karaktera. Naučilo me je da se ne predajem i da se borim do kraja. Sigurno je da imamo veći prag tolerancije na rizik. Kada donose neku kritičnu odluku ljudi uvek kreću od toga koliko se približavaju ličnoj crvenoj liniji i šta je najgore što može da se desi ako donesu neku odluku.

Aleksandar Čabrilo, Foto: HTEC

Ako čovek može da živi sa posledicama koje bi doneo najgori mogući scenario, onda ide napred i ne okreće se. Ako ste prošli situacije u kojima se borite za goli život i opstanak, sve ostalo ne izgleda toliko fatalistički, postanete otporniji na rizik. Takođe, nemate puno da izgubite na početku. Kada počnete od nule, teško je pasti ispod.

Dušan: Iako je odrastanje u ratu nosilo mnoštvo izazova, gubitak oca je svakako najveći. Međutim, majka je učinila sve da bar minimalizuje sve negativne posledice takve situacije, pa smo sestra i ja često imali i više od drugih. Ona je u tom teškom vremenu u sebi pronašla pravi preduzetnički duh, pokrenula na skoro nezamisliv način mali privatni biznis prodaje posuđa, garderobe, igračaka, koji je posle evoluirao i u trgovinu nakitom. Iz ove perspektive gledano, izgleda da je taj preduzetnički duh nasleđen.

Prvi poslovi

Dušanov prvi biznis desio se već tokom srednje škole kada je pokrenuo školu košarke za decu od sedam do 11 godina, a onda i zaposlio nekoliko školskih drugara sa kojima je do tada zajedno trenirao. Kaže da mu je taj preduzetnički poduhvat kasnije omogućio stipendiju za školovanje u SAD.

Aleksandar je tokom studija prodavao računarsku opremu, organizovao žurke i vodio noćne klubove kako bi od tog novca mogao da zaradi za letovanje, zimovanje ili kupi sebi ono što želi.

Aleksandar: Gledao sam roditelje kako naporno rade svakog dana, po nekoliko poslova. Želeo sam i ja da doprinesem, ako ništa da me ne bude sramota da tražim od njih džeparac, kada već mogu da nađem način da zaradim.

Kao dečaku, majka mi je bila inspiracija, i kao stručnjak, odnosno mašinski avioinženjer, ali i kao neumorna osoba koja je znala da radi više poslova da podrži porodicu. Kroz majku sam se zaljubio u avijaciju i tehnologiju. Nalazila je sjajne načine kako da deci približi fiziku i nauku.

Tata je bio dosta preduzimljiviji, radio je po nekoliko poslova i pokrenuo i privatni biznis. Bio je spremniji na rizike, podržavao me u tim mojim ranim preduzetničkim poduhvatima, ako ćemo tako da ih nazovemo, tako da je u toj kombinaciji verovatno i odgovor za moje životne izbore.

Aleksandar je iz Mostara, a Dušan iz Mrkonjić grada i rat na ovim prostorima tokom 90-ih lišio ih je bezbrižnog detinjstva. To ih je, kažu, očeličilo i stvorilo izvesnu otpornost i na krizu i na rizik

Kao dečak sam maštao i želeo da budem vojni pilot, ali posle bombardovanja, kada od avijacije nije ostalo ništa, majka mi je pomogla da donesem pravu odluku i usmerila me da, umesto da vozim „ptice“, idem da učim inženjerstvo, kako bih razvijao nove tehnologije. Tako sam upisao elektrotehniku.

Dušan: Interesantno je da sam ja tokom srednje škole najviše voleo matematiku i posebno fiziku i imao ideju da upišem Elektrotehnički fakultet, ali kada je došlo vreme za upis na fakultet, shvatio sam da moja sestra, kao i mnoštvo rodbine, studira medicinu i stomatologiju.

Maturski rad sam napisao iz oblasti iracionalnih nejednačina, a onda u poslednjem momentu promenio mišljenje i odlučio da upišem Medicinski fakultet, sa idejom da ću jednog dana da osnujem privatnu medicinsku kliniku u kojoj ću moći da zaposlim svu svoju dragu rodbinu.

Ubrzo zatim, dobivši stipendiju da studiram u SAD, morao sam da prilagodim plan. Tamo sam brzo shvatio da kao stranac neću moći da dobijem potpunu stipendiju za medicinsku školu bez obzira na rezultate, te sam odlučio da svoju edukaciju dopunim diplomom iz oblasti biznisa.

Nakon završenog fakulteta, ostao mi je gorak ukus da nisam uspeo da sprovedem taj svoj inicijalni plan u delo, uz, dobro se sećam, osećaj da ću u inat takvom razvoju situacije da nađem način da ipak napravim privatni biznis i podržim drage mlade ljude.

Život u inostranstvu

Odmah nakon završenog fakulteta u Beogradu, Aleksandar je otišao u Holandiju na praksu u jedan tamošnji startap Silikon Hajv (Silicon Hive), gde je radio i master rad, dok se Dušan obreo u Minesoti, na Sent Džons Univerzitetu. Seća se da mu je to delovalo egzotično i nepoznato, pa je uprkos tome što nije imao čvrstu želju da ode iz zemlje, ipak odlučio da to uradi. Obojica su se, međutim, nakon nekog vremena vratili u Srbiju.

Aleksandar: U to vreme, 2007-2008. godine, u našem regionu nije bilo prilika u ovoj industriji kakvih ima danas, ni za napredak u karijeri u tehnološkom i naučnom smislu, u dostupnosti najnovijih tehnologija i stručnog usavršavanja, a i mogućnosti za zaradu u našoj industriji nisu bile uporedive na Balkanu i u zapadnoj Evropi ili u SAD.

Ipak, nakon nekog perioda, možda više emotivno nego racionalno, poželeo sam da se vratim u Beograd i da odatle napravim neki posao koji će biti usmeren na strano tržište.

Dušan: Zahvaljujući preduzetničkom poduhvatu iz srednje škole, te kao aktivista jedne međunarodne organizacije dobio sam šansu da studiram u SAD, na fakultetu u Minesoti. Nikada nisam razmišljao o životu u inostranstvu, pa sam se vratio, najpre u Banjaluku, onda u Beograd.

Danas ne mislim da je toliko važno gde pokrećete kompaniju, ali verujem da morate da budete tamo gde su vam klijenti. Odluka da se obojica preselimo u SAD je napravljena zbog toga što nam je američko tržište glavno, većina prihoda dolazi iz Amerike, tako da moramo da budemo tu i odatle razvijamo globalne operacije.

Nastanak HTEC

HTEC je ustvari skraćenica od High Tech Engineering Center, odnosno centar za razvoj visokih tehnologija, objašnjava Aleksandar koji je kompaniju osnovao 2009, iste godine kada su se njih dvojica upoznali radeći zajedno na projektima promocije investicionih prilika Srbije u inostranstvu. Dušan je tada bio zaposlen u Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a Aleksandar je radio na osnivanju INTEL razvojnog centra u Beogradu.

Aleksandar: Radeći zajedno na tim aktivnostima, odlučio sam da odem iz INTEL-a, a Dušan, koji je u to vreme bio menadžer u Fondu za inovacionu delatnost, odlučio je da napusti Fond i da zajedno gradimo HTEC. Na početku je bio jedan zaposleni, a nakon nekoliko meseci još jedan praktikant, pa dva inženjera.

Trebalo je godinu dana da dođemo do jednog tima. Neumorno smo koristili svaku moguću, pa i onu najmanju priliku od Azije do Amerike da upoznamo nekoga, da predstavimo ono što radimo i da pokušamo da ih zainteresujemo za saradnju. Imali smo izuzetnu sreću da već na samom početku za saradnike dobijemo fenomenalne ljude i profesionalce koji i danas, nakon više od decenije, čine liderski tim HTEC-a i koji svojim ličnim zalaganjem predstavljaju najbolji primer za sve članove kompanije.

Ponosni smo što smo na neki način uticali da se smanji rizik investiranja u kompanije iz našeg regiona. Brajton Park Kepital (Brighton Park Capital) investicija od 140 miliona dolara je najveća investicija u rundi A u Evropi. Dodatno, svaki dan radimo na tome da se naš region ne posmatra kao destinacija jeftinih talenata, nego destinacija gde klijenti dolaze da im se reše najzahtevniji tehnički problemi.

Delovi tehnologije koju razvijamo sa našim partnerima su u svakom mobilnom uređaju na svetu, više od 90 odsto svih plaćanja platnim karticama na svetu ide kroz sisteme koje smo mi razvili, omogućili smo velike napretke u oblasti medicinske tehnologije…

Na početku smo sebi postavili cilj da napravimo servisnu kompaniju sa 200 do 300 ljudi, ne verujem da smo tada videli da ovo brzo može postati globalni biznis. Do danas nas drži to što još razmišljamo o 10 puta većem rastu u periodu od tri do četiri godine i mislimo kako to da ostvarimo.

Dušan: Često volim da kažem svojim američkim prijateljima da smo HTEC počeli ne iz garaže, kao što je to slučaj sa mnogim kompanijama iz Silicijumske doline, nego iskoristim termin golubarnik, da bih dodao malo ranopreduzetničkog romantizma.

Tek onda sa ponosom ističem da smo prve prodajne aktivnosti kao i prva zapošljavanja radili iz jedne male kancelarije Poslovnog inkubatora tehničkih fakulteta, koji se tada nalazio na poslednjem spratu.

Počeci su bili vrlo skromni. Nismo imali početni kapital, morali smo da ga zaradimo kroz usluge koje smo pružali partnerima, pa zato u prvih nekoliko godina procentualno deluje da je rast bio veoma brz, a zapravo put od nula do 100 ljudi trajao je skoro pet godina, a onda smo za još pet godina narasli od 100 do 2.000.

U prvim mesecima, pa i godinama od našeg početka, postojalo je nekoliko kompanija kojima smo se divili i sanjali da ih dostignemo i prestignemo. U to vreme to su bile kompanije koje su brojale 100 do 200 ljudi. Upravo su nam ti brojevi bili ujedno i cilj i san u tom periodu.

Najvažniji su ljudi

Foto: HTEC

Konsultantska firma vredi samo onoliko koliko vrede ljudi koji je čine, kaže Aleksandar dodajući da je njihova želja da njihovi ljudi iz HTEC-a odu u svoje kompanije, da osnuju nove jednoroge koji će praviti globalni uspeh i menjati okruženje u kome rade.

Dušan dodaje da se oni prilikom prijema novih ljudi rukovode ne samo time da to budu izuzetni talenti, nego i da to, pre svega, budu izuzetne ličnosti. Kaže da je najvažnije „da su dobri ljudi koji će se uklopiti u tim dobrih ljudi. Sve što neko ne zna, može da nauči ili usavrši, ali karakter ne može da se promeni“.

Dušan: Sa ubrzanim rastom smo pravili i određene greške prilikom odabira talenata i trebalo nam je malo vremena da se pogledamo u ogledalo i priznamo sami sebi načinjene propuste. Međutim, fokus i dalje ostaje isključivo na tome da se okružimo osobama sa najboljim karakterom, kao jedini ispravan put za dalji razvoj fenomenalnog okruženja za rad.

Aleksandar: Želimo da budemo firma koja svojim ljudima daje najbolje prilike za rast i profesionalni razvoj. Hoćemo da budemo uspešni u nekoliko jednostavnih stvari koje motivišu najbolje talente da rade kod nas.

Prva je činjenica da najbolji hoće da rade sa najboljima. Drugi su prilike za učenje, jer našim ljudima omogućavamo da uče nove domene, nove tehnologije, da se razvijaju kao eksperti. Treća je rast biznisa, jer rast kreira prilike za razvoj i karijerni napredak svim zaposlenima, kako postaju menadžeri, lideri, kako preuzimaju veće odgovornosti i na kraju kako mogu i da zarade znatno više. Rast je osnova svakog zdravog biznisa i održivosti na duži period.

Mislim da će veliki broj kompanija biti u ogromnom problemu da izmiri svoje finansijske obaveze i možda nas tek čeka velika korporativna kriza krajem naredne godineAleksandar Čabrilo

Na kraju je priznanje i prepoznavanje vrednosti pojedinca u industriji, jer nakon nekoliko godina rada u našoj firmi neko ko dođe na lidersku poziciju, bilo menadžersku, bilo ekspertsku, može da bira drugu kompaniju u industriji, bilo gde na svetu, u kojoj želi da nastavi svoju karijeru i da i tamo dobije neku lidersku poziciju, a mi bismo najviše voleli da od nas odu u svoje kompanije. Uspešni smo kao firma zato što naši lideri biraju da ostanu sa nama, a kao društvo bićemo još uspešniji kada svi oni budu imali svoje verzije HTEC-a.

Otpuštanja

HTEC je početkom ove godine otpustio 200 zaposlenih, prvi put od osnivanja kompanije. Osnivači kažu da je to bila teška, ali neophodna odluka, jer je tehnološka industrija najviše pogođena trenutnom finansijskom krizom.

Aleksandar: Projektovali smo brz rast koji smo imali u prethodnom periodu, proaktivno investirali i gradili kapacitete na osnovu anticipiranih rezultata u datim oblastima. Sa značajnim poskupljenjem kapitala koje se desilo kao odgovor na rastuću inflaciju uz značajno povećane geopolitičke rizike, kompanije su smanjile budžete za inovacije i razvoj novih proizvoda, te se okrenule od razvojne strane ka strani preživljavanja i održavanja postojećeg stanja.

Mi smo, kao i ostatak industrije, proaktivno zapošljavali sa planom da skoro dupliramo poslovanje u ovoj godini, na osnovu tržišnih signala. Taj rast je usporen u oblastima u kojima je očekivan, a dodatno se promenio i fokus servisa i proizvoda, pa smo među poslednjima, ako ne i poslednji u regionu doneli odluku da napravimo neophodni zaokret sa optimizacijom dela slobodnih kapaciteta.

To je bilo neophodno kako bismo mogli više da investiramo u oblasti za koje verujemo da će nam dati diferencijaciju na tržištu u narednim godinama i stvoriti više prilika za kompaniju, kao što su veštačka inteligencija, mašinsko učenje i generalno sistemi za obradu velike količine podataka uz razvoj bazičnih tehnologija.

Na taj način ćemo povećati stabilnost i konkurentnost za vreme pred nama. To nam je svakako bila jedna od emotivno najtežih odluka u dosadašnjoj profesionalnoj karijeri. Najzahtevnija stvar u ovom poslu je što morate konstantno da evoluirate i da izuzetno puno učite, jer se srećete sa novim domenima, novim tehnologijama, novim razvojnim izazovima, a ti izazovi su nam zapravo motivacija.

Morali smo nekoliko puta da evoluiramo i mi kao lideri i sama kompanija. Naizgled su slični servisi koje radimo, ali zapravo je razlika velika. Danas nam se kao konkurencija na projektima ne pojavljuju male, lokalne firme, nego se takmičimo sa velikim internacionalnim kompanijama – Eksenčer (Accenture), Tot Vorks (ThoughtWorks), EPAM, Globant, Diloit (Deloitte), Slalom, ili velikim konsultanskim kućama.

Za neke kriza tek predstoji

Naši sagovornici kažu da je u toku reset u tech industriji, da neke kompanije trenutno vrede manje nego kapital koju su podigli i da postoje velike javne firme čija je tržišna kapitalizacija manja nego trenutni gotovinski bilans koji imaju na računu. Sigurni su da tržište tek očekuje ozbiljna konsolidacija u naredne dve godine, kao i da će ona odvojiti dobre kompanije od loših i „barijeru“ za pristup kapitalu učiniti još teže premostivom za većinu kompanija.

Aleksandar:Verujem da je ispred nas dosta restrukturiranja, tako da će u kompanijama koje nisu profitabilne i zavise od eksternog kapitala morati da dođe do velikih promena, gde će i osnivači i rani zaposleni, kao i raniji investitori, morati da prihvate zaista nepogodne kapitalne uslove ili će te kompanije prosto nestati.

Primetno je da je veliki deo „Fortune 500 kompanija“ neprofitabilan ili na granici profitabilnosti i da uz usporen rast imaju poteškoća da finansiraju kapital koji su uzeli. Kada na to dodamo činjenicu da krajem sledeće godine veliki deo korporativnog duga dolazi na red za refinansiranje sa dvocifrenim kamatnim stopama, a da su finansijski modeli pravljeni prethodno uz gotovo besplatan kapital, iako sam zaista prirodni optimista, mislim da će veliki broj kompanija biti u ogromnom problemu da izmiri svoje finansijske obaveze.

Zbog toga nas možda tek čeka velika korporativna kriza krajem naredne godine. I pored ovoga, mislim da će kompanije da se okrenu investicijama u ključne tehnologije, u tehnologije koje im mogu pomoći da smanje operativne troškove i čak da promene i način poslovanja. Pre svega ovde mislim na upotrebu veštačke inteligencije i mašinskog učenja, što je nama kao firmi takođe glavni strateški pravac razvoja i oblast u koju najviše investiramo u ovom periodu.

Razlika između vodećih kompanija danas i pred globalnu finansijsku krizu je u tome što danas ove kompanije, posebno velikih sedam koje vuku berzanske indekse visoko (Epl, Gugl, Majkrosoft, Meta, Amazon, nVidia i Tesla), iza sebe imaju briljantan poslovni model, fantastičnu egzekuciju i dobru diferencijaciju. Oni i dalje isporučuju fantastične profite uz izuzetne stope rasta, a kapitalna tržišta suštinski, pored svega ostalog, fokusiraju se na te dve stvari – bruto profit i stopu rasta.

Verujem da će medicina i farmacija doživeti značajnu transformaciju. Dijagnostika će da bude značajno unapređena, a verujem i da će sposobnost razvijanja lekova uz personalizovanu medicinu u znatnoj meri da promeni način životaDušan Kosić

Ne vidim da postoji išta što može da ih zaustavi narednih nekoliko godina, a posebno što su svaka za sebe na neki način postavljene tako da iskoriste nadolazeći talas razvoja i upotrebu veštačke inteligencije kroz različite domene. S druge strane, manje tech kompanije koje imaju upitan poslovni model, koje nisu profitabilne i ne rastu tom dinamikom, u ovom periodu već su pretrpele znatnu korekciju vrednosti.

Najboljim firmama, sa najboljim timovima, ubedljivim biznis modelima i finansijskim performansama verujem da će biti još lakše da prikupe kapital za rast nego ranije. Smatram da će biti dosta konsolidacije na tržištu u naredne dve godine.

Prodaja biznisa

Imali su nekoliko ponuda da prodaju HTEC, ali kažu da nisu nikada zažalili što to nisu uradili.

Dušan:Verujemo da je pred nama i dalje veoma uzbudljiv put. Napravili smo sjajne osnove na kojima sada možemo da gradimo ozbiljnu kompaniju, a to podrazumeva da mi gledamo kompanije koje bismo mogli da akviziramo i da timovima u istim ponudimo našu dinamiku rasta i razvoja, kao što je do sada bio slučaj sa nekoliko akvizicija koje smo imali u prethodnom periodu.

Dušan Kosić, Foto: HTEC

Veštačka inteligencija

Veštačka inteligencija će apsolutno promeniti svet u kojem živimo, tvrde naši sagovornici. Na sastancima borda kompanije, strategija veštačke inteligencije (AI) je, kaže Dušan, pitanje važnije od svih ostalih, kako defanzivna, tako i ofanzivna, u smislu pitanja „šta radimo da zaštitimo naš glavni poslovni model i izvor primanja, da sprečimo da nas AI poremeti ili ugrozi, te koliki rizik to predstavlja i šta preduzimamo po tom pitanju, a takođe sa ofanzivne strane, šta radimo da koristeći veštačku inteligenciju otvorimo nove prilike u ekosistemu u kom radimo”.

Dušan: Iako smo, verujem, tek u začetku upotrebe veštačke inteligencije u konkretnim aplikacijama, koncepti postoje decenijama, ali danas imamo tehnološke i računarske sposobnosti da možemo konačno da obradimo veliku količinu podataka i treniramo modele na nivou na kome možemo da vidimo upotrebu u realnoj primeni.

Neke industrije i profesije su već radikalno promenjene, neke profesije već nestaju, to nije nešto što će doći, to već danas živimo. Mi kao servisna kompanija moramo da budemo spremni da podržimo sve klijente u ovom procesu, od strateškog razmišljanja do implementacije.

Pokrenuli smo inicijativu da, idealno bi bilo svi, ali minimalno 80 odsto svih zaposlenih bude AI pismeno do kraja sledeće godine, sa različitim nivoima pismenosti u relevantnim oblastima naravno. Očekujem velike promene u mnogim oblastima.

Povećanje produktivnosti koje se očekuje od automatizacije u industrijskoj proizvodnji i transportu, na primer, doneće izuzetno velike finansijske rezultate, ali želim da verujem da će medicina i farmacija doživeti značajnu transformaciju i verujem da će najveći pozitivni uticaj biti u te dve oblasti. S jedne strane dijagnostika će da bude značajno unapređena, a verujem i da će sposobnost razvijanja lekova uz personalizovanu medicinu u znatnoj meri da promeni način života. Navijam za najveći pozitivni uticaj u medicini i farmaciji.

Sa nekim stvarima nema kompromisa

Od osnivanja HTEC-a insistiraju na tome da ne rade u pojedinim industrijama.

Dušan: Stava smo da ono što želimo da radimo podjednako snažno definiše vrednosti koje zastupamo, a jedna od glavnih je da kroz inženjerstvo kreiramo bolju budućnost. Ne radimo na razvoju bilo čega što može da šteti ljudskim životima, kao što su destruktivna vojna tehnika, sistemi za klađenje, lutrije, kockarnice, platforme za trgovinu kanabisom…

Ne želimo da intelektualne i kreativne kapacitete koje imamo usmeravamo u pravcima razvoja proizvoda koji prave štetu ljudima, društvu i okruženju, da razvijamo nešto što povećava zavisnost tuđe dece, dok mi svojoj ograničavamo pristup tim stvarima.

Budućnost

Foto: HTEC

Za sam kraj razgovora, ostavili smo pitanje gde vide sebe, a gde kompaniju kojom rukovode za 10 godina i evo šta na to kaže Aleksandar Čabrilo:

„Šta ćemo da radimo za 10 godina ne znam, ali znam da nećemo ovo što radimo danas. Tehnologija se toliko brzo razvija, da ćemo morati da pravimo zaokrete i evoluiramo kako bismo držali korak sa njom.

Nadam se da ćemo uspeti i lično da evoluiramo i izrastemo sa potrebama kompanije, jer su nam za svaki sledeći nivo razvoja potrebne nove veštine i nova znanja. Potreba za učenjem i razvojem nam je najveći izazov i motiviše nas da iznova postavljamo novi cilj.

Za nekoliko godina imaćemo još nekoliko hiljada najpametnijih i najkreativnijih ljudi u timu i uveren sam da ćemo uspeti da iznova pronalazimo najbolje načine da iskoristimo taj intelektualni i kreativni kapacitet i da ga vodimo u pravom smeru, sa ciljem da postanemo globalno prepoznatljiva kompanija i lider u industriji u kojoj radimo.

N1

Pratite nas i putem Vibera

Komentar