Dan 1. Prvo jutrenje, 25. 7. 2025.
Beleženje dnevnih događaja oduvek je za mene bio pokušaj da uhvatim život u mrežu prolaznosti. To je bio moj način da ga otrgnem iz zagrljaja zaborava, da sačuvam bar delić realnosti, kako bismo jednog dana mogli nekome da posvedočimo: to smo bili mi, i to se zaista dogodilo.
Ali ta mreža kojom pokušavamo da uhvatimo život, neretko bude suviše propusna. U njoj ostane i ono što nismo želeli da zabeležimo. Naše opažanje stvarnosti često nije ništa drugo do tkanje od emocija, trenutnog raspoloženja ili neraspoloženja. Sklona sam da verujem da objektivna stvarnost ne postoji izvan naše lične projekcije i doživljaja.
Ono što sada doživljavam – ili možda preživljavam – želim da podelim sa budućim generacijama studenata, sa kolegama po duhu i stavu.
Dan 2. Dan kada sam vam tražila oproštaj, 26. 7. 2025.
Dragi studenti, osećam snažnu potrebu da vam se izvinim. Izvinjavam se zbog nesposobnosti i mlakosti svoje i mnogih drugih generacija, zbog stvarnosti koju vam ostavljamo u nasleđe. Tražim oproštaj što smo dozvolili da vas gaze, prebijaju, lome vam vilice, privode i saslušavaju neki besprizorni likovi, uniformisani zlom i neljudskom potrebom da unište svaki trag razuma i dostojanstva.
Izvinjavam se što smo nemo posmatrali kako se ruši obrazovanje, kako nestaje kritička misao, kako se gasi prosvetiteljski duh pod čizmom onih koji nikada nisu u potpunosti evoluirali. Onima koji imaju samo obličje čoveka, a iznutra su zarobljeni mržnjom, zato što nisu uspeli da se socijalizuju, da postanu humana bića.
Oprostite i meni lično, što nismo mogli da odbranimo rektora, prorektore, profesore – ljude koje režim pokušava da zastraši i unizi. Taj isti režim koji od države pravi prćiju svojih neiživljenih nagona, udara najniže na ono najviše – na pamet, um i dostojanstvo jednog društva. Ovo ni Bog ne prašta, a sigurna sam – nećete ni vi.
Ne želim da o ovome ostanu samo video-zapisi, kao trag da se jednom, na krvavom Balkanu, u jednoj zemlji u kojoj se duh seljaka meša sa žudnjom za prosvećenošću, uništavala pamet, čast i jedan rektorat. Zbog toga pišem. Zabeleženo je – kroz moju prizmu, iz mog ugla, iz bola i neverice, scene privođenja profesora, studenata i đaka.
Ridam iz sveg glasa. U meni se bore misli: ovo ne može biti stvarno. A ipak jeste. I to u zemlji Dositeja, u zemlji streljanih đaka i profesora u Kragujevcu, u zemlji u kojoj su studenti i učenici ginuli na frontovima, da bi mi danas slavili prostakluk, primitivizam, glupost, zatucanost i zlo – i za to dodeljivali ordenje.
Dan 3. Drug Jovo, 27. 7. 2025.
I dok ovo pišem, vidim novi status mog kolege Jova Bakića. Mrak se obrušava na njega. Pojačani su napadi. Pojačani su na sve nas. Oni mrze, iracionalno i duboko – sve nas koji želimo da slobodno mislimo, govorimo, postojimo. A u svetu mraka i primitivizma, to su opasne, gotovo nepostojeće kategorije.
Njihove vrednosti su suprotne: mrzi, udri, progoni, vređaj, ponižavaj, uvuci u brlog gmaza, u poltronstvo i ulizivanje – što dublje, što jače, što brže. Strašno.
Draga buduća koleginice, dragi budući kolega, mi – vaši profesori – trpimo, ali ne ćutimo. Ne ćuti ni Jovo Bakić. I hvala mu na tome, beskrajno. Ponosna sam što je moj kolega, prijatelj, saborac i istomišljenik. Volela bih da sa njim raspravljam o levici i desnici, o idejama i društvu. A svako jutro, u tišini, strepi moje srce: za Jova, za sve prijatelje, da li će ruka krvava, još podmuklija i opasnija, udariti opet – i na koga sledećeg.
Gledam status koji je Jovo podelio, i sve svoje molitve šaljem ka vama, budućim generacijama: neka vas Bog blagoslovi, neka vam nebeske sile budu u pomoći – da nikada, ali nikada ne budete u prilici da pišete ili čitate ovakve redove.
Dan 4. Film o meni, 28. 7. 2025.
Budim se i ne verujem. Stiže poruka od prijatelja: „Na Prvoj ide film o tebi i rektoru Đokiću. Blate vas.“ Zastajem. Pa zar opet? Zar nije već viđeno? Zar nije dosta? Dosta je, čak i za energetskog vampira čije ručerde bride od krvi nevinih. Ivan Stambolić. Slavko Ćuruvija. Zoran Đinđić. Vladimir Cvijan. Oliver Ivanović. Kolona imena koja bi trebalo da nas lomi, a ne da postaje svakodnevica. Mi smo, izgleda, jedina zemlja u Evropi u kojoj se premijer smenjuje atentatom. U kojoj režim otvoreno targetira. Ubija. I ne haje.
Ubija slobodnu misao, pravo na reč, istinu. Nema ni srama, ni stida. Sve je dozvoljeno. Anarhija gluposti, primitivizma i pohlepe postaje sistem. Zakon. Pitam se – i ne retorički – da li volja za moć ikada posustaje? Ili baš toliko razdrlji dušu žednoga vlasti da uništi i ono poslednje zrno ljudskosti koje bi, po definiciji, svako trebalo da stekne još u porodici?
Jer porodica je, možda, ključ svih naših frustracija, kompleksa, bolesnih ambicija. Porodica koja previše zahteva, nameće, kontroliše. Koja guši umesto da voli, traži umesto da prihvata. U takvoj porodici učiš da živiš za tuđa očekivanja, pokušavaš da budeš dobar po tuđim merilima. A onda se – iz tih istih očekivanja – otisneš, sklizneš iz ose, pređeš granicu. Postaneš suprotnost onome što su hteli. I iz te pobune rodi se ego. Samoživost. Opsesivna potreba da dominiraš. Da vladaš. Da budeš sve. I da u tome – budeš sam.
Mislim: kakva je to pamet i kakva je to duša koja ima potrebu da uništi sve što ne odgovara njenoj iskrivljenoj slici sveta? To je sužena svest. Jadna duša. Koja u požaru i zgarištu porodičnih domova, u zgaženoj intimi nepoznatih i nesrećnih ljudi, vidi polazište za novi poredak. Novi početak, kažu. A temelji su – pepelom pokriveni.
Hoće li nas sve spaliti i naviti na mod poslušnosti i pokornosti?
Počinješ da mrziš. Sve i svakog ko ne veruje u tvoju laž, u tvoju verziju stvarnosti. Počinješ da veruješ samo u jedno – u sopstveni mit. Želiš da samo tvoj pogled na svet opstane. I tako se rađa monolitnost. I tako počinješ da sam veruješ u ono što si izgovorio.
Od vernika do grešnika – samo je jedan korak. A taj korak popločan je zlom i zlodelima, koje si upregao da bi dosegao vlastitu verziju apsoluta. Da bi zacementirao svoj mali svet u kome igra postaje igračka, a igračka – oružje.
I znaš šta? Igraj, majstore. Možda i pretekneš.
Dan 5. Crni čuvari korupcije, 29. 7. 2025.
Opet buđenje – i opet neverica!
Batinaši su jutros u četiri sata upali na Univerzitet u Novom Pazaru. Gledam, i telo mi reaguje – psihosomatski. Gađenje. Bes. Stid.
Stid što je neko iz akademske zajednice posegao za maskiranim, zadriglim batinašima. Crne majice, siledžijsko ponašanje, crni kačketi i maske – postali su dres-kod ljudi krvavih ruku do lakata. Oni su branioci korupcije, kriminala, nepotizma – svega onoga što režim predstavlja i čime se ponosi, pa za to velikodušno deli ordenje – kapom i šakom.
I baš kad pomislim da ne može biti gadnije i gluplje – stvarnost me demantuje.
Dokumentarac koji se, iz večeri u veče, prikazuje preko propagandnih medija monstruozne nepameti – o meni i rektoru – zamenjen je novim „dokumentarcem“. Uživo.
I kad pomisliš: nema dalje, kad pomisliš: ne mogu biti ogavniji i besmisleniji, oni te ponovo razuvere. I preteknu.
Mislim – i ne uspevam da zamislim kakav je to mozak, kakva „veštačka inteligencija“, koja može biti toliko besprizorno surova, toliko ogoljena u svom gađenju prema znanju i mladosti.
Ali nije to veštačka inteligencija. Ne, to je bezdušnost otpadnika. Neljudskog soja. Onog koji će, na kraju, proždrati sam sebe.
I neka će.
Dan 6. Manipulacija i moć, 30. 7. 2025.
Svesno i s umišljajem, jasno ti je svaki korak koji činiš i bez ikakve emocije donosiš odluku da nekome naštetiš, da izazoveš bol, patnju – zarad sopstvene ispraznosti.
I ovog dana budim se s porukom prijatelja: „Ovaj te opet blati, sada na B92.“
Nema kraja. Nema dosta. Zver je gladna moje krvi – a da bar zna zašto.
Čitam knjigu Manipulacija i moć Henrika Feksevsa i plačem nad prokletstvom duše zarobljene u sopstvenom otrovu. Plačem jer takve duše nemaju suze. Suze su pročišćenje duše, a njihova se duša ne čisti i ne obnavlja.
Oni ne shvataju običan svet. Obične potrebe da se živi jednostavan život, da se voli prijatelj, pas, voda, drvo, vazduh, zemlja – svoja zemlja. Oni grabe, iako znaju da im ne pripada. Da im nikada nije pripadalo. Znaju da ni u kakvim, iole regularnim okolnostima, oni mogu biti samo otpadnici od sopstvenog roda. Jer nema u njima dobra. Nema pokajanja. Nema savesti.
I opet, svakog jutra, stigne nova poruka, novi napad, nova laž. Režirani prilozi, fabrikovani narativi. NJihova stvarnost, njihova istina – bez ijedne činjenice, ali s mnogo mržnje.
Ne daj Bože da umuknemo. Ne daj Bože da pristajemo.
I zato pišem.
Da ostane. Da bude zapis. Da svedoči. Da niko nikada ne može reći: „Nismo znali.“
Dan 7. Azil od nasilja, 31. 7. 2025.
„Ubi me prejaka reč“ – napisao je nekada davno, u nekom drugom svetu i vremenu, naš hipersenzitivni pesnik Branko Miljković, moj sugrađanin ne samo po rođenju, već i po stavu. To što se „bore misli moje“ idejom o azilu lako postade opšta tema botova, dušebrižnika, ali i mojih saboraca. Želim da svoje misli podelim sa svojom sabraćom po misli, strepnji i nadanju.
To je bio samo nežni vapaj moje duše – duboko oskrnavljene zverskim napadima. I to ne samo nožem i propagandnim dokumentarcima, već i pretnjama mejlovima, bizarnim komentarima, ogavnim lažima – svim pokušajima da me satru, unize, dehumanizuju, da me nema.
„Što te ne ubije, to te ojača“ – rekao mi je jednom moj prijatelj. I zaista je bio u pravu.
Evo me. Tu sam.
Nisam ni bugarski ni britanski špijun, ni kriminalac, ni mafijaš. To sam ja – spremna da se do kraja, sa svima vama, moja sabraćo, borim i izborim za jedno obično, normalno društvo, sa jednostavnim institucijama koje funkcionišu kao servis naših svakodnevnih potreba.
Tu sam. I tu ću biti – sa vama, sa nama – do pobede!
Autorka je profesorka univerziteta, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu
