Izdvojeno Estrada i Jet Set

MARIJA SAVIĆ STAMENIĆ Poseban je osjećaj kad odem u moju Hercegovinu


Ivana Cicović/Telegraf

Kada je nakon 15 godina napustila RTS, kako bi prešla na Prvu televiziju, Marija Savić Stamenić iznenadila je celokupnu javnost. Činilo se da je odluka doneta preko noći, ali ona kaže da je o tome razmišljala mesecima, te da joj je isto toliko vremena ponuda Prve televizije stajala na stolu.

Za godinu dana, koliko je na Prvoj, Marija je često bila neko o čijim se emisijama najviše priča. Razlozi su razni – od gostiju, sukoba, priznanja, a na kraju se desio i odlazak onih koji su napravili jutarnji program čiji je vikend urednik i voditelj upravo Marija.

No, pre mnoštva pitanja na temu posla, sa Marijom smo razgovarali o detinjstvu koje nije bilo nimalo lako. Sa porodicom je tokom građanskog rata ostala u rodnom mestu, pošto su njeni otac i majka odbijali da napuste Gacko. Nikada nije volela Dnevnik, a onda je postala – voditelj istog.

– Imala sam divno detinjstvo, do 12. godine. Onda je počeo rat i, normalno, sve se promenilo. Meni, kao i svoj drugoj deci. Bilo je mnogo teško, ne mogu da kažem da nije. Sada kada se sećam toga, kao da se dešavalo nekom drugom, a ne meni. Tata, kada je prvi put otišao na ratište, vratio se posle 6 meseci. Imam sestru i brata, bili smo sa mamom sami, a ona je imala ratnu obavezu, budući da je radila u bolnici. Zaista je bilo veoma teško, nekoliko teških godina. Ali, opet, mi smo bili deca, pa smo kao i sva druga deca nalazili neki ventil. Meni je to bila odbojka. Bilo je lepih trenutaka, dobrih stvari. Mislim da me je rat promenio na milion načina. Neki su dobri, neki loši, ali me je pripremio za život, možda bolje nego drugu decu i ljude koji nisu imali neposredno iskustvo.

– Kada sam došla u Beograd 1998. godine, a 1999. je počelo bombardovanje… Za mene je to bilo ništa, u odnosu na građanski rat koji sam preživela pre toga. Zaista je tako.

– Svi oko nas su tako živeli, pa, kada delite sudbinu svojih vršnjaka, svih ljudi koji žive u toj zemlji, onda vam je nekako lakše da se s ti pomirite. Naučite, posle određenog vremena, da se suočavate sa tim stvarima. Koliko god bilo teško.

– Sestra, brat i ja smo 3 meseca bili u Čačku, kada su trajali najžešći sukobi. Bili smo kod tetke i tada je bila ideja da mi, eventualno, ostanemo u Čačku, ali moji roditelji su odlučili da nećemo da bežimo, da će ostati u svom mestu, u svojoj zemlji. Mama i tata nisu ni mogli da napuste zemlju i da su hteli, a nisu hteli. Tata je bio sve vreme na ratištu. Vratili smo se posle ta tri meseca i nastavili da živimo u tom ratnom okruženju.

  • Kada ste prestali da trenirate odbojku?

– U 4. razredu srednje škole. Odjednom mi je došlo. (smeh) Umorila sam se… Naš trener je bio baš zahtevan, ujutru i uveče smo imali treninge. Bolje da vas ne sretne u gradu, jer ste nadrljali. (smeh) Koliko sam volela tu odbojku, u jednom trenutku samo sam shvatila… dosta je bilo.

  • Da li ti je građanski rat i sve što Vam se dogodilo odredilo put kojim ćete ići, u smislu bavljenja ozbiljnim temama i politikom, za šta ste čvrsto zagriženi već godinama?

– Razmišljala sam o tome. Mene je politika u tom nekom periodu strašno nervirala. Užasno me je nerviralo što moji roditelji gledaju Dnevnik. (smeh) Eto, posle koliko godina kasnije, ja sam radila za taj Dnevnik, u pola osam. (smeh) Verovatno je to sve uticalo na mene. Ja sam se dugo pitala, kao dete – zašto se ovo dešava, ko je doneo ovu odluku, zašto se moj život promenio preko noći, zašto se promenio život svih ljudi oko mene… Bez obzira na nacionalost. Imala sam prijatelje različitih nacionalnosti i nisam smatrala da je to uopšte važno – ko odakle dolazi, ko se kom Bogu moli. Onda se sve promenilo oko mene. Imala sam milion pitanja na koje nisam imala odgovor i verovatno sam ja, na neki način, tražeći te odgovore i želeći da ih imam, poželela da se bavim novinarstvom.

  • Da li ste dobili odgovore?

– Ne. Iskreno ne. I dan danas se pitam šta to mora da se desi, koliko ljudi moraju da izgube razum, da uđu u rat. Zaista smatram da nema ništa gore od rata

– Da, često. Tamo su mi roditelji, brat sa porodicom… Moja deca obožavaju da idu tamo. Ne postoji nikakvo letovanje, zimovanje, koje im je draže od toga da odu kod babe i dede. Idem svake godine nekoliko puta… To je moj dom, moja kuća, tamo se najbolje osećam.

  • I danas, kada živite ovde, imate svoju porodicu?

– Zavolela sam Beograd, to je divan grad, sigurno najlepši za mene, trenutno. Ali, opet, kada dođem kod mame i tate kući, tamo se osećam ušuškano i stvarno dobro. Naravno, ovde je moja porodica, moja deca, moj suprug, volim da boravim u Beogradu. Ali, poseban je osećaj kad odem u moju Hercegovinu. Ništa nije uporedivo sa tim.

  • Studirali ste Fakultet političkih nauka, završili, počeli da radite na B92. Rekli ste da Vam je to bio san. Zbog čega baš B92?

– Apsolutno! Samo sam želela da radim na B92. Ja sam 1998. upisala fakultet, završila ga 2003. Dobro mi je išao fakultet. (smeh) To je bilo dosta turbulentno vreme… Smatrala sam da jedino na B92 jedan mladi novinar može da se bavi poslom na pravi način. Za mene je to bilo ostvarenje snova, mogla sam i za džabe da radim, samo da radim na B92.

  • Da li ste, na početku karijere, imali želju da razgovarate sa nekim određenim čovekom iz sveta politike?

– I dalje želim da uradim intervju sa Putinom.

  • Uskoro, kada bude dolazio, ako se dogodi prilika, šta biste ga prvo pitali?

– Uh… (smeh) Nisam razmišljala o tome, zato što se u ovom poslu sve dešava iznenada. Dok sam radila na RTS-u, radila sam intervju sa Rogozinom, on je bio prvi potpredsednik ruske Vlade. Ušla je urednica i rekla mi je: “Obuci se, imaš pet minuta da se spremiš, radiš intervju sa Rogozinom. Ja sam rekla “Okej…” (smeh). Desilo se da kolega Brkić, koji dobro zna ruski, nije mogao da stigne da bude na dva mesta u isto vreme. Sećam se, voze me u Dom vojske, ja pripremam pitanja. Bilo je super, bila sam jako zadovoljna. U našem poslu je jako važno da sve pratiš i uvek si spreman za sve intervjue. Lično sam najzadovoljnija sa takvim intervjuima.

 Radila sam kada je ubijen Oliver Ivanović… Bila sam u potpunom šoku, jer je ubijen neko koga sam poznavala, lično. Ja sam ušla i, čini mi se, uradila najbolju emisiju, ili jednu od najboljih do sada. U toj emisiji je Rasim Ljajić počeo da plače. Nije mogao da sakrije emocije, jer je jako dobro poznavao Olivera. Meni je bilo jako teško, mislila sam da ću da počnem da plačem sa njim… Nekako sam, svesna da je u tom trenutku potrebno da njega ohrabrim i zadržim u emisiji, jer nije znao šta će za sobom, uspela da ga vratim u razgovor. Takav je naš posao, moraš da budeš spreman na sve, u svakom trenutku.

  • Zbog čega ste otišli sa B92?

– Dobila sam dobru ponudu.

  • Dobili ste je sa RTS-a već jednom, pre nego što ste prešli na RTS, ali ste je odbili.

– Jesam, to je tačno. Tijanić me je zvao čim je postao direktor RTS-a. Snimala sam ga na novobeogradskom keju. Rekao je, tada, čuvenu rečenicu da se neće baviti uređivanjem, već disciplinom i higijenom, a dovešće glavnog i odgovornog urednika da se on bavi uređivanjem programa. Pošto sam ga nekoliko puta snimala i… dobro smo se razumeli Tijanić i ja. Pozvao me je na razgovor, tada sam prvi put ušla u zgradu RTS-a. Odbila sam njegov poziv u velikoj želji da i dalje radim na B92. RTS je za mene tada bio neprihvatljiv, nisam dobro videla… To je greška koju sam napravila.

  • Zbog čega je RTS bio neprihvatljiv?

– Zbog uređivačke politike. Zbog stanja u kojem je bio. Nikada nisam gledala RTS. Pomislila sam “Šta ću tamo, ko to gleda? To nije ono  gde ja želim da radim”. Nisam dobro videla šta će Tijanić i šta je u stanju da napravi od te kuće. A, napravio je čudo, zaista. Tada sam bila suviše mlada, nisam dobro razumela težinu Tijanićevog poziva. Zaista, neverovatno…

  • Kako ste shvatili tu njegovu izjavu da neće da se bavi uređivanjem, već disciplinom i higijenom?

– Tijanićeve izjave je teško komentarisati. (smeh) On je bio toliko genijalan i inteligentan da se ne usuđujem da je komentarišem.

  • Potom, ipak dolazite na RTS.

– Promenile su se stvari za mene na B92. Urednica koja je za mene bila najvažnija u čitavom programu je otišla na porodiljsko bolovanje, ja sam dobila otkaz, i onda je stigao poziv Olivere Jovićević. Brzo sam počela da radim na RTS-u. Načelno smo se dogovorili, onda su me zvali sa B92 da se vratim, ali sam rekla da sam se već dogovorila. Počela sam da radim, uz malo Tijanićevo protivljenje. (smeh) Rekao je: “Pa, ja sam je već zvao, tad je odbila, šta sad hoće…”. Na kraju je popustio, što nije bilo svojstveno za njega.

– Svaki razgovor sa Tijanićem je bio događaj, svaki savet – više nego koristan. Bez obzira na to šta ljudi mislili o njemu, mislim da se takav na našoj sceni nije rodio i da se dugo neće roditi. Mi, koji smo radili, sve vreme smo bili svesni da to možda gleda Tijanić. Zbog tog užasnog autoriteta koji je nama predstavljao, svi smo se trudili da u svakom trenutku budemo na visini zadatka. Znao je da nas kritikuje zbog nečega što smo mislili da niko nije primetio. Znao je da napravi toliku frku toga… Posle toga smo svi pazili. Bio je strog, ali pravičan.

  • Da li ste doživljavali da Vas neko sputava, podmetne nogu?

– Uvek ima toga, u svakom poslu, ali moram da priznam da sam se uvek vodila time da se borim za sebe, ali ne tako što gazim druge i otimam tuđe. Bilo je različitih pokušaja i ljudi koji se u ovom poslu bore upravo na takav način, ali to mi je baš odvratno, da iskoristim tu reč.

– Otišla sam sa RTS-a sa mesta urednika i voditeljka Dnevnika. Nisam bila nezadovoljna svojom pozicijom na RTS-u, niko me niko ugrožavao na bilo koji način. Otišla sam svojom voljom, jako lepo sam se rastala sa ljudima.

  • Delovalo je da ste preko noći otišli sa RTS-a, posle 15 godina, i postali lice Prve televizije.

– Za vas preko noći, za mene ne baš. Ja sam dugo razmišljala, imala sam više ponuda, sa različitih televizija… Mesecima sam razmišljala. Nije se polemisalo, jer sam sa sobom razmišljala da li želim tu da ostanem… Želela sam sebe da isprobam na nekom drugom mestu, drugačijem formatu… Ne postoji neki toliko važan razlog. Nisam se ni sa kim posvađala, niko me nije oterao, smanjio platu… Naprotiv! Jednostavno, želja da nešto promenim.

– Isto, kao, možda sa odbojkom… Sve mi je super, dobro se osećam, ali u nekom trenutku samo sam rekla “Hajde da probam nešto drugo, treba mi promena”.

  • To znači da je ponuda Prve dugo stajala na stolu?

– Jeste. Dugo. Bilo je različitih opcija, šta bih radila na Prvoj, u kom delu programa… Sve opcije sam razmotrila i na kraju sam odlučila da ću doći kao urednik i voditelj “Jutra”.

  • Da li ste dobili ponudu sa Pinka?

– Dobijala sam razne ponude, ali mi je bezveze da pričam o tome, konkretno.

  • Da li biste radili, možda, na Pinku?

– Navikla sam da u životu nikada ne govorim nikad, za bilo kad.

  • Zanima me da uporedite rad na RTS-u i rad na Prvoj.

– Uvek je različito kada radite na privatnoj i državnoj televiziji. U privatnim televizijama sa manje ljudi se organizuje program… Sve ima svoje prednosti i mane. Ja sam još kratko na Prvoj, na RTS-u sam odrastala kao čovek i kao novinar. Sve sam te ljude dobro poznavala. Ovde još ne, kratak je to period, ne bih mogla da poredim.

  • Ima li razlike u smislu uređivačke politike?

– Ne vidim neke razlike. Svi mi imamo neki svoj integritet, svoje ime, vodimo računa o sebi… Ja sam, nekako, isto radila i na RTS-u i na Prvoj, samo što sam radila potpuno drugačije formate.

– U jednoj medijskoj kući naravno da neke svoje želje i uređivačku politiku moraš da uskladiš sa uređivačkom politikom kuće. Imam nadređene, ali nikada nisam pristajala na neke komprimise sa suštinom.

  • Da li Vam se nekada dogodilo da Vam neko ponudi da budeš na njegovoj strani, da li ste ucenjivani?

– Računam da se to i ne nudi ljudima kod kojih to ne može da prođe. Ja ne mogu ni da zamislim situaciju da neko dođe i da mi tako nešto ponudi. Računam da je ljudima jasno da se to nikada ne nudi nikome kod koga nema šanse da na to pristane.

– Sad ću da ti kažem… Drugi je problem kod nas, u našoj profesiji. Mi novinari smo se podelili, što svojom greškom, što greškom drugih. Svako očekuje i hoće da budeš, maksimalno, na njegovoj strani. Svi koji pričaju da novinar treba da bude objektivan, oni ne žele objektivnost, nego da budeš na njihovoj strani. Imala sam tu situaciju i sa ljudima iz opozicije i iz vlasti.

– Pre samo nekoliko meseci sam imala tu zanimljivu emisiju sa ministrom spoljnih poslova kojem se nije dopalo moje pitanje. Često se spočitava nama novinarima da ne pozivamo neku stranu… Ja ih pozovem, kažu da neće, a sutradan objave da ih niko nije zvao sa nacionalnih frekvencija godinama! Mislim na razne, ne na jednog. Često se ljute – zbog pitanja, uređivačke politike…

  • Nije bila prijatna emisija sa Ivicom Dačićem.

– Jako je neprijatno da vam neko kaže da vam je neko pisao pitanja, a to je apsolutna laž! Kad vam neko to priča, a neće da odgovori na pitanje ko mi je pisao pitanja… I danas bih volela da dobijem odgovor na to pitanje. Meni nikada niko nije pisao pitanja, tvrdim. I taj ministar to dobro zna. Jednostavno vas iznenadi napad te vrste, pokušaj da se odgovori na pitanje tako što ćete da napadnete novinara. Političarima je to postala omiljena zanimacija, za svako pitanje koje im se ne dopada – napadaju novinare. Za sve su im krivi novinari. Mnogo jeste naše krivice, ali…

  • Gde vidite krivicu novinara?

– Dozvolili smo sebi da nas političari doživljavaju kao nekoga ko mora da bude na nečijoj strani.

  • Čime?

– Pristajanjem na razne stvari, podelama, optužbama jedni drugih… Optužujemo, etiketiramo… Postali smo lake mete, a to nije dobro. To sam primetila na raznim televizijama. Što se mene tiče, sve što se dešava – dešava se u programu.

  • Na koje pitanje čekate odgovor?

– Ko mi je pisao pitanja. To bih jako volela da znam.

  • Hoćete li zvati ponovo Ivicu Dačića?

– Nikad ne reci nikad.

  • Radili ste intervjue sa Aleksandrom Vučićem. Kako ga doživljavate kao sagovornika?

– Postoje oni koji žele da im pošaljete određene teze, pitanja… Naravno, tema se uvek kaže, to nije problem. Pitanja – ne. A, on je, na primer, jedan od sagovornika koji nikad ne pita: “Šta ćete da me pitate, o čemu ćemo da pričamo?”. Doživaljavam ga kao inteligentnog, teškog sagovornika, brzo razmišlja, morate da budete sigurni u konstataciju, podatak koji iznosite… Ako nije, on će to primetiti, a to su nezgodni sagovornici. Oni koji dosta znaju, koji barataju činjenicama, koji će vas uhvatiti u svakoj greški. Zato je važno držati se profesionalnih i tačnih pitanja. Ja se držim toga.

  • Možda najviralnija emisija koju ste radili na Prvoj je ona u kojoj je gostovao Tijanin otac, Igor Jurić, i državna sekretarka MUP-a Biljana Popović Ivković. 

– Loše sam se osećala u toj emisiji, iskreno. Izrečene su neke stvari koje nikada ne bi smele da budu izrečene. Kao novinar sam radila izveštaj kada je Igorova ćerka ubijena…

– Ovo se desilo. On je gostovao dan pre kod mene u emisiji i rekao je da u MUP-u dobro znaju ne za jednog, nego za više političara koji zlostavljaju decu. To je odjeknulo, naravno. Ja sam ga pitala da li je siguran, on je rekao da zna, i tako dalje… Odmah posle toga su zvali iz MUP-a da bi odgovorili na te tvrdnje, što ja smatram legitimnim. Rekla sam da je za mene, kao urednika te emisije, prihvatljivo da oni dođu zajedno, da lepo to rasprave. Oni su na moje, moram da priznam, iznenađenje – pristali.

  • Bilo je komentara da je namešteno…

– I za situaciju sa Ivicom Dačićem sam čula da je namešteno, da je izrežirano… To je, za mene, prilično naivno gledanje na stvari, ravno ovoj konstataciji da meni neko piše pitanja. Nije namešteno, zaista ništa. Jako mi je žao što je sve otišlo u tom smeru i ne želim tu da arbitriram. Gledaoci su tu da kažu kome veruju i ko je u pravu, uvek je to na njima. Ja sam samo tu da postavim pitanja koja su za mene logična i profesionalna. A, šta će i kako će da se ponašaju gosti, to je na njima. Ja, naravno, mogu da prekinem emisiju… To se jako retko radim. Razmisliću, to bi možda trebalo da bude moja strategija u nekim sličnim emisijama i sukobima koji pređu neku granicu pristojnosti.

  • Da li je trebalo da prekinete tu emisiju?

– Teško je… kada je uživo emisija… Kasnije kada gledaš, svi bi mi drugačije. Ja sam se trudila da bude civilizovano. Ne mogu da kažem da li se kajem ili ne… Možda je trebalo da prekinem, ali nisam. Džabe je sad da pričam o tome.

  • Sa Srđanom Predojevićem se znate sa B92, sa Jovanom Joksimović sa RTS-a. Kako gledate na njihov odlazak sa Prve?

– Ne bih to zaista da komentarišem u ovom trenutku.

  • Kako gledate na njih kao voditelje, kolege?

– Veoma sam bila zadovoljna što ću, između ostalog, biti deo tog jutarnjeg programa koji su napravili Jovana i Srđan. I dalje to mislim.

(Telegraf.rs)


Povezane vijesti

Milinković zalijepio prvi plakat (Foto)

admin

OVAKO JE GOVORIO MOMIR Za Crnu Goru ne brinite, Crnogorci i Hercegovci će ponovo biti jedno! (Video)

admin

Dva lica zatečena u krađi metalne konstrukcije u Gacku

admin

Ova stranica koristi kolačiće kako bi osigurali bolje korisničko iskustvo. Nastavkom korištenja pretpostavićemo da ste saglasni sa primanjem kolačića. Prihvati Pročitaj više